Dnevni glasnik

Бунт и слобода Езре Паунда

2012-02-15T07:48:00.000+01:00

Један човек – то је много ствари, стога никада није захвално судити о некоме само на основу једног периода његовог живота, а када је реч о ствараоцу, наводећи само идеје које је заступао изван уметности. Међутим, уметност и не постоји изван живота и хуманости, и немамо ни потпуно право да се дивимо некоме ко је узвишено мислио и писао, а био, на пример, антисемита, као Луј Фердинанд Селин, или ако се активно профашистички изјашњавао, као што је то случај са Езром Паундом и Кнутом Хамсуном. Ернст Јингер, као неко ко се отворено супротставио Хитлеру, чини се, стоји сасвим засебно.

Сада имамо прилику да читамо опсежну биографију „Езра Паунд”, у издању новосадског „Орфеуса” и преводу и са предговором Виктора Радуна Теона, причу о читавом животу овог америчког песника, преводиоца, есејисте, економског теоретичара и политичког пропагатора. Ову студију још 1960. године написао је Чарлс Норман, и критичари је сматрају као изузетну, „непревазиђену по прецизности, исцрпности и јасноћи стила”.

Према речима преводиоца, „Норман нам је осветлио Паундов живот из свих могућих углова, од рођења и порекла, раног детињства, дечаштва и младалачких година, па све до година проведених у изгнанству и старости”. Норман је описао и Паундове ставове, запажања о људима које је сретао и са којима се дружио и стварао, песнике које је штитио, његову фасцинираност музиком, очараност Италијом и Француском, наводећи његова његова писма, рецензије, приказе, огледе и дневничке записе.

Читамо о Езри Паунду (1885–1972), великом бунтовнику, вечито неприлагођеном човеку који је напустио Америку и настанио се у Енглеској, дружио се са великим писцима англоамеричке књижевне сцене, В. Б. Јејтсом, Т. С. Елиотом, Џејмсом Џојсом, Д. Х. Лоренсом, Т. Е. Хјумом и другима. Дубоко проживљавајући једно преломно доба, погодно за велике идеје, Паунд је бескомпромисно напустио и Лондон, емигрирајући у Париз, центар уметничког живота, а затим у Италију. Данас се његова улога у развоју модерне књижевности тумачи и овако: „Паундов утицај може се пратити кроз архиве најмање педесет ’малих’ часописа објављених са обе стране Атлантика, између 1916. и 1939. године”.

Ова Норманова биографија показује и тренутак преображаја Паунда песника у ангажованог говорника, који је осуђивао капиталистички економски и политички систем, критиковао америчку и савезничку политику, писао протестна писма Рузвелту и Черчилу, и који је убрзо, излазак из кризе видео у тоталитарним вођама Мусолинију и Хитлеру, као и у антисемитским идејама. Због оваквог иступања у јавности, Паунду је у Америци суђено за велеиздају, и пошто је утврђено да је ментално поремећен, провео је у психијатријској болници чак дванаест година, одакле је пуштен залагањем супруге Дороти и захваљујући утицају који је имао у књижевним круговима.

У књизи Чарсла Нормана Паунд је бунтовник надахнут Џојсовом идејом изгнанства из романа „Портрет уметника у младости”, која каже: „Нећу служити ономе у шта више не верујем, звало се то мој дом, моја отаџбина или моја црква: и покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности што слободније и потпуније могу, служећи се у своју одбрану јединим оружјем које себи дозвољавам: ћутањем, изгнанством и лукавством.”

Али, овде читамо и прву у низу Паундових похвала једном тоталитарном вођи: „Лично, имама крајње позитивно мишљење о Мусолинију. Ако га неко упореди са америчким председницима или британским премијерима, то заправо не можемо урадити, а да га истовремено не увреди. Ако интелигенција не мисли добро о њему, то је због тога што не зна ништа о држави и влади, и нема неки нарочито велики смисао за вредности…”

Поред осталог, Норман је овде анализирао и „Кантосе” Езре Паунда, „најаутобиографскију поему написану на енглеском језику”, која није следила правила имажизма већ чистог уметничког инстинкта, његово животно дело, које говори о ауторовим прецима, учитељима, вољеним Хомеру и Дантеу, његовим путовањима, пријатељима, чак и омиљеним ресторанима. Уз пуно података, стичемо свест о Езри Паунду, баш онако како би и он то желео, и како је и сам писао: „Код истинског уметника постоји увек нешто што не улази у његов рад. Увек постоји неки разлог због којег је вредно познавати човека пре него његове књиге. Дугорочно посматрано, ништа се друго не рачуна.”

Марина Вулићевић, Политика

Čak 51 posto Hrvata nikada ne bi kupilo knjigu jer ih to ne zanima

2012-02-15T07:41:00.000+01:00

Piše: Denis Derk

Prema najnovijem istraživanju tvrtke GfK iz prosinca 2011. četrdeset posto Hrvata starijih od petnaest godina iz urbane sredine mjesečno pročita jednu knjigu. Hrvatska je ispod globalnog prosjeka koji iznosi 57 posto, kao i ispod prosjeka za ovaj dio Europe koji iznosi 54 posto. A daleko je od Njemačke u kojoj u prosjeku tri četvrtine Nijemaca pročita jednu knjigu mjesečno. GfK je istraživanje proveo na zahtjev udruge Knjižni blok i Hrvatske zajednice nakladnika i knjižara, a posljednje takvo istraživanje provedeno je još 2005. godine. Ispitanika je bilo tisuću.

Hrvati su što se tiče prosjeka jako dobri kućni majstori, organizatori kućnih zabava kao i uživatelji u ispijanju kava i pića u kafićima i pubovima. No, prema ovom istraživanju u posljednja tri mjeseca svega je njih 31 posto kupilo barem jednu knjigu, što je jedan posto manje nego 2005. Knjige se najmanje čitaju u Lici, manje ih čitaju muškarci, a najviše je čitača u Dalmaciji i Zagrebu. Knjige posuđuje 45 posto ljudi, 35 posto ih kupuje, 20 posto dobiva na poklon. Najviše se čita beletristika i poezija, čak 35 posto, a povećan je interes za dječju knjigu, od 14 posto u 2005. do 33 posto u 2011. godini. U knjižarama se nabavlja 51 posto knjiga (gotovo isto kao i 2005.), na kioscima bez kupnje s novinama 23 posto, na sajmovima 21 posto, u hipermarketima 11 posto, a uz novine 17 posto. Prosječna je cijena knjige prema ispitanicima 80 kuna, i to dječje knjige 40, a beletristike i poezije 56 kuna. U 2005. prosječna cijena po kojoj su kupovali knjige bila je 108 kuna. Idealna cijena knjige za meki uvez i 200 stranica bila bi 70 kuna. Trideset posto ljudi samo pronalazi nove naslove, deset posto se oslanja na novine, deset posto na reklamu. Čak 51 posto ljudi nikada ne bi kupilo knjigu jer ih ne trebaju i ne zanimaju, čak njih 53 ništa ne bi navelo na kupnju. Ove je podatke predsjednik Hrvatske zajednice nakladnika i knjižara Neven Antičević nazvao pozivom na uzbunu.

Večernji list

Dejan Aleksić: Otvoriti šifre sveta

2012-02-15T07:32:00.001+01:00

VASCELO delo Meše Selimovića metaforiše jednu iskonsku, čovekovoj prirodi priraslu potrebu i sklonost ka traganju za istinom i smislom. Što je smisao bliži i očigledniji, ishod potrage za njim sve je neizvesniji. Kako bi Meša rekao: “Najteže je razumeti razumljivo” - kaže kraljevački pesnik Dejan Aleksić, dobitnik ovogodišnje, velike književne nagrade “Meša Selimović”, za knjigu pesama “Jedino vetar”.

Odavno poezija nije “oduvala” prozu u trci za titulu knjige godine i nagradu “Meša Selimović”, koju tradicionalno dodeljuje Kompanija “Novosti”, kao što je to uradila zbirka “Jedino vetar”. Aleksić je za dva koplja pretekao konkurente, dobio 23 glasa kritičara, skoro duplo više od drugoplasiranog.

* I jedan pesnik ovenčan je poslednjom Nobelovom nagradom. Jesu li konačno razbijeni stereotipi o poeziji kao skrajnutoj i nepopularnoj i delu bez uticaja u našem dobu?

- To ne znači nužno da poezija, bez obzira na formalna priznanja pesničkom stvaranju, stiče važno mesto ili uticaj na prilike našega doba. Poezija neizostavno nosi meru istine koja je najčešće u neskladu sa potrebom sveta za istinom. Otuda, verovatno, i čitalački zazor prema poeziji u nekim vremenima.

* Zato što je često nerazumljiva običnom čitaocu?

- Možda bi bilo preterano reći da je priroda poezije, u kontekstu recepcije, oduvek bila bezmalo elitistička. Ipak, moramo priznati da, osim u nekim retkim razdobljima razvoja društveno-kulturoloških odnosa, poezija nikada nije imala posebno veliki broj čitalaca, a njen status u društvu bio je promenljiv. Sasvim je logično što poezija u eri globalnog potrošačkog društva nema poziciju uticajne sfere ljudskog delovanja. Ali prisutna je, i nema sumnje da će poezija koja se danas stvara, kada se sagleda sa jedne vremenske distance, biti valjano i korisno svedočanstvo o našim danima. Ovo što radimo nije besmisleno. Naprotiv. Jer ne treba zaboraviti da je prošlost organski deo sadašnjosti, ne nekakva svedenost, zadata i nepromenljiva, i da je budućnost već sadržana u ovome što činimo danas. Najlepše je o tome pevao Eliot.

UNUTRAŠNJE BIĆE
* Čovek našeg vremena raspolaže ogromnim znanjem, ali i dalje “progone nas i muče večna pitanja”, potrage za smislom, i vi nam sugerišete da “svet počinje sa druge strane našeg znanja”. Gde nam je oslonac?
- Sticanje znanja organski je činilac u razvoju ljudske civilizacije i potreba za njim predstavlja antropološki refleks, gotovo na granici nagonskog u čoveku. Istodobno, golo znanje nas vodi u komociju i uljuljkanost, u neku vrstu katkada prividne i varljive sigurnosti, umanjujući oštrinu sluha za ono što nam saopštava naše unutrašnje biće. Svest o tome čest je idejni zamajac u mojim stihovima.

* Da čudo o ubedljivom trijumfu poezije bude veće - knjigu ste objavili u tiražu od samo 300 primeraka, u izdanju udruženja “Imam ideju”, koje vodite sa suprugom Aleksandrom Jovankin.

- Nekada je ime kakve velike izdavačke kuće na koricama značilo i svojevrsnu legitimaciju kvaliteta objavljenog rukopisa. Svedoci smo propasti velikih izdavača, nekada moćnih društvenih kuća, koje su stvorile i negovale čuvene pesničke edicije i u čijim redakcijama su radili Vasko Popa, Bora Radović, Vava Hristić, Ivan V. Lalić... Današnji mladi pesnik na to vreme gleda kao na zlatno mitsko doba izdavaštva. Tehnički gledano, danas je veoma jednostavno objaviti pesničku knjigu i uviđamo paradoks - da se poezija objavljuje više nego ikada, a da je obim te produkcije u obrnutoj srazmeri prema čitalačkoj recepciji. Većina tih ostvarenja potone u beskrajni šum prosečnosti i bledila čim siđe sa štamparskih strojeva, i svake godine zabeležimo pojavu desetak vrednih pesničkih zbirki, od kojih, opet, dve-tri ostvare pravo na trajanje. Nezavisno od užasavajućih uslova u izdavaštvu i bez obzira na obeshrabrujuće proporcije, kvalitet pesničkih knjiga neće ostati neprimećen.

* Kažete da je poezija čekaonica. Da li je pisanje pesama posvećenički, usamljenički posao, silazak u okno sopstvene duše?

- Pogrešno bi bilo reći da pesma nastaje onoga trenutka kada sedate za pisaći sto. Makar u mom slučaju, najčešće nije tako. Vremenom, posmatranje sveta kao božanskog čvorišta skrivenih i često nejasnih poruka, odnosa, tajanstvenih objava i slućenih priziva, razvija kod posmatrača naročite prijemnike koji sabiraju sve te utiske i predstave i, na neshvatljiv način, vrše njihovo preoblikovanje u svesti. Tako se dolazi do otkrivanja dubljih slojeva izvesnih istina koje se prelivaju preko okvira našeg logičkog poimanja sveta i stvarnosti. Naposletku, shvatite da je pesma već tu i da traži otelovljenje, artikulaciju, i pre no što ste poželeli da započnete zapisivanje kakvog stiha. Dakle, samo ste čekali, u jednoj posebnoj vrsti budnosti. A mesta gde nešto čekamo obično nazivamo čekaonicama.

* Koliko je naporno istrgnuti reči i prizore iz mučne svakodnevice i učiniti da ponesu neočekivano značenje i slikovnost i ponekad detinju upitanost nad čudima života?

- U jednoj mojoj pesmi odranije postoji stih “Smisao blizu je”. Zaista se ispostavlja da je tako. Velike istine i duboki smislovi uvek su nadohvat našeg poimanja, pa se stoga nameće pitanje: kako je moguće da su nam tako teško dosežni? Otkriti stvarnost u prividu veliki je zadatak umetnosti. Na nesreću, mi češće otkrivamo obrnuto - privide u stvarnosti. Naš emocionalni sistem, naš kognitivni potencijal, naša imaginativnost - svi ti sklopovi funkcionišu prema zakonitostima koje smo izgradili na temeljima percepcije. A ona je, znamo, ograničena. Misija umetnosti, pa tako i poezije, jeste da, dekodirajući taj sirovi materijal, ukaže (bez obaveze da ga tumači) na smisao koji nadrasta ravni našeg logičkog poimanja sveta i sopstvenog mesta u njemu. Kod poezije je ta misija još specifičnija, jer je u upotrebi jezički materijal, dakle - hiperstvarnost, budući da je stvarnošću jezika određena svaka druga stvarnost koju poznajemo.
* Mislite li da je naše podneblje gde vetrovi “češće prolaze kroz prazne rukave smeđih kaputa za ratnu siročad”, korisnije za književnost i umetnost od onog gde “vetrovi češće prolaze kroz harfe”?

- Sećam se jedne davno pročitane sentence: “Srećan je onaj narod čija se istorija čita sa dosadom”. Sigurno je da geografski prostori na kojima se češće i drastičnije događaju društveni lomovi, revolucije, ratovi, krize i svekolika nevolja, nude veće tematsko obilje i slojevitiju građu za književno stvaranje. Nisam siguran da to treba da nas raduje. Jednom sam razgovarao sa izvesnim norveškim piscem o tome. Rekao mi je da norveško Ministarstvo kulture stipendira pisce koji se odluče da putuju u nesrećnije delove sveta u potrazi za patnjom, tragedijom i jadom, kako bi mogli stvarati literaturu na teme u kojima norveško društvo oskudeva. Neko ciničan bi prokomentarisao da je dobro što mi ne moramo da potežemo toliki put.

KRALJEVO CENTAR KULTURE

* IAKO se svi žale da je srpski kulturni život sasvim sabijen u Beograd, priznanje vašoj knjizi pokazuje suprotno i potvrđuje da je Kraljevo naš književni centar.

- Kraljevo jeste, godinama unazad, jedan od ključnih književnih centara u zemlji. Stvorena je jedna jedinstvena kulturna klima, zahvaljujući, pre svega, pojedincima, ali i ustanovama koje su na stvaranje takve klime delovale izuzetno podsticajno, pri čemu posebno treba istaći Narodnu biblioteku “Stefan Prvovenčani” i njenu izdavačku delatnost - “Povelja”, ali i Književni klub. Časopis “Povelja”, prisutan četrdeset godina na sceni domaće književne periodike, godinama unazad važi za jedan od najvrednijih u zemlji, “Poveljina” pesnička edicija udomila je knjige nekih od najznačajnijih srpskih pesnika današnjice i danas figurira kao najdragocenija domaća kuća koja objavljuje pesničke knjige. Pomenimo i ugledno književno priznanje “Žička hrisovulja”.

Večernje novosti

2012-02-15T07:16:00.000+01:00

"Ujutro na Dan oslobođenja u Zagreb je napokon stigao prilično obeshrabreni i uzdrmani diplomatski zbor. Mogu ti reći da nitko od nas nije nikad toliko mislio na oslobođenje koliko te noći. Bilo je negdje oko šest sati kad smo upali u Zagreb skvičeći i rigajući paru kao Etna. Kočenje je započelo oko pet kilometara pred kolodvorom, a zaglušni cvilež kočnica trebalo je čuti da bi se moglo povjerovati daje tako nešto uopće moguće. Ali to još nije bilo sve. Premda smo promašili crveni sag za pola kilometra, i premda su velikodostojnici koji su nas čekali i orkestar sindikata transportnih radnika grada Zagreba kaskali po peronu za nama, još nije došao kraj našim mukama. Ustanovljeno je da su sva vrata na vagonima okrenuta peronu zaključana i da se ne mogu otvoriti. Valjda je zagrebački Glavni kolodvor na suprotnoj strani od beogradske Željezničke stanice, a nitko se nije sjetio da ćemo morati izaći na drugu stranu. Dakako da je to bilo za sve nas strašno poniženje. Gledali smo kroz prozore, činili neodređene geste dobre volje i pravili nekakve grimase prema orkestru transportnih radnika i odboru za doček gostiju na Dan oslobođenja. Bit će da smo izgledali kao kolonija razvlašte-nih čovjekolikih majmuna na sajmu koji čeznu za nekadašnjim životom na drveću. Nakon silnog kreveljenja i bekeljenja nije nam preostalo ništa drugo nego da izađemo iz Letećeg Zagrepčanina na željeznički nasip i obiđemo vlak kako bismo došli do mjesta svečanog dočeka. Dok smo to izvodili, bili smo prilično posramljeni. Ali, postoje sve rečeno i učinjeno, bilo je lijepo osjećati opet čvrsto tlo pod nogama."

Ovo je pasus iz knjige Pjevači diplomatskog zbora velikana britanske književnosti 20. stoljeća, Lawrencea Durrella, u kojem opisuje bizarno putovanje političara i predstavnika diplomatskog zbora iz Beograda u Zagreb u 'Vlaku oslobođenja'. Riječ je o manje poznatom djelu autora znamenitog Aleksandrijskog kvarteta, u kojem je opisao svoje službovanje u Jugoslaviji, gdje je radio kao predstavnik britanske diplomacije nakon Titovog zahlađenja prema Staljinu 1948. godine pa sve do 1952. godine. Znakovito je kako je ova knjiga, prvotno objavljena 1957. godine (objavio ju je kao Esprit de Corps: Sketches from Diplomatic Life Durrellov veliki poštovalac T.S. Eliot za Faber & Faber), na hrvatski prevedena i objavljena upravo u danima početka rata, 1991. godine, s ovom scenom 'avetinjskog vlaka' koji se napreže iz Beograda do Zagreba a čiju lokomotivu pune 'braća Karamazovi', kao briljantan prikaz paradoksa koja se Jugoslavijom zvala.
No, te iste 1957. godine Durrell je objavio još jednu knjigu povezanu s Jugoslavijom odnosno Srbijom, knjigu čiji sam naslov nagovještava stravu koja će lebdjeti iznad zemlje Srbije nekoliko desetljeća nakon što je roman napisan. Riječ je o špijunskom klasiku Durrella pod nazivom White Eagles over Serbia, vješto autorovo suočavanje sa žanrom špijunskog trilera. Knjiga govori o britanskom špijunu negdje u mrkoj Srbiji u potrazi za Belim orlovima, odmetničkoj bandi koja se suprotstavlja Titovu režimu i koja podržava svrgnutu kraljevsku obitelj. Ime knjige Beli orlovi nad Srbijom nosi sa sobom konotacije kakve Durrell (koji se kako bi šokirao ljude oko sebe, a u čemu je posebno uživao, volio nazivati fašistom i antisemitom) svakako nije imao na umu kad je pisao knjigu.
No ne inzistiramo bez razloga upravo na 1957. godini. Naime, riječ je o godini kad je objavljena prva od knjiga iz Aleksandrijskog kvarteta – Justine. To je predivan lirski vatromet, knjiga koju su mnogi uspoređivali s najboljim djelima Henryja Millera, no koja po svojoj lirskoj snazi znatno nadmašuje Millera. Inače, Durrell i Henry Miller su bili odlični prijatelji čije je drugovanje trajalo gotovo pola stoljeća, od 1935. godine, kad je Durrell, koji je netom prije objavio svoj prvi roman Pied Piper of Lovers, pročitao Rakovu obratnicu i oduševio se knjigom, pa sve do Millerove smrti. Pod kolikim je Millerovim utjecajem Durrell bio u to vrijeme pokazuje već sljedeći Durrellov roman, Panic Spring, napisan pod pseudonimom Charles Norden. Pod velikim je utjecajem Millera bila i prva značajnija Durrellova knjiga, The Black Book: An Agon, objavljena u Parizu 1938. godine, napisana u periodu u kojem su Durrell i njegova prva supruga živjeli u Villi Seurat s Millerom i Anais Nin.
No, usprkos brojnim djelima, među kojima su mnoga bila i odlično primljena, svjetski književni uspjeh Durrell je ipak doživio s Aleksandrijskim kvartetom, odnosno s romanom Justine. Knjiga čiji naslov, nimalo slučajno, sugerira istoimenu protagonisticu Markiza de Sadea (posljednja u nizu Justinea koje namjerno evociraju de Sadea jest ona po kojoj je von Trier nazvao prvi dio Melankolije) veličanstveni je lirski prodor u polje ljubavnog romana, po čemu će Durrell ponajviše i ostati zapamćen, iako je radio u raznim stilovima. Nakon Justine uslijedile su i ostale tri knjige Aleksandrijskog kvarteta - Balthazar (1958), Mountolive (1958) i Clea (1960).

Već dvije godine nakon posljednje knjige iz Kvarteta Durrell je bio jedan od nekoliko kandidata za Nobelovu nagradu (uz Ivu Andrića, Alberta Moraviju, Roberta Frosta, Grahama Greenea, E.M. Forstera i J.R.R. Tolkiena). No, nagradu mu je pred nosom odnio upravo Ivo Andrić, dok je za Durrella žiri rekao (kako smo nedavno i izvijestili) da njegovo djelo ipak "ostavlja neugodan okus u ustima zbog preokupacije erotskim komplikacijama".
Da li njegovo djelo zaista ostavlja neugodan okus u ustima stvar je književnog ukusa, no bez sumnje je riječ o velikom piscu koji zaslužuje svaku pažnju, iako je, barem kod nas, poprilično zanemaren. U Velikoj Britaniji ipak nije (iako se Durrell nikad nije predstavljao Britancem već je uvijek govorio da je kozmopolit - uostalom od 30-ih godina pa sve do smrti 1990. nije živio u Velikoj Britaniji), pa je tako i uspostavljen Odbor za proslavu stote obljetnice rođenja Lawrencea Durrella.

Neven Svilar

Ljubav na početku i na kraju sveta

2012-02-15T07:08:00.000+01:00

- Jako sam srećan što knjiga izlazi upravo za Dan zaljubljenih i zato što su se poklopile mnoge stvari. Jer, ljubav je na početku i na kraju sveta. Rekao bih da je ovo jedna od najsveobuhvatnijih antologija koja je ikad napravljena jer obuhvata poeziju od Despota Stefana Lazarevića pa do Milene Marković, mlade pesnikinje i mladog dramskog pisca. To je jedan opus, čitavi vekovi i velika ljubav su složeni u tu jednu antologiju. Mnogi su me pitali koliko sam dugo spremao ovo, a ja volim da kažem da se ovako nešto sprema ceo život - rekao je Lazar Ristovski za “Blic”.

Posle uvodnih reči Lazara Ristovskog, prisutni su uživali u recitaciji Ristovskog, i to pesme Laze Kostića “Santa Maria Della Salute”, a druge stihove su citirali Dragan Kolundžija, Ljubivoje Ršumović, Bajaga, Bora Čorba, Nele Karajlić, Miodrag Raičević, Peca Popović i Milena Marković.

Ono što ovaj projekat čini posebnim je to što kada kupite knjigu, dobijate i CD na kom Ristovski čita stihove. Jedan deo antologije čine radovi najboljih srpskih klasičnih pisaca i romantičara: Jovana Dučića, Milana Rakića, Alekse Šantića, Laze Kostića i drugih, a drugi deo je savremeniji i obuhvata dela savremenih pisaca i pisaca muzičkih balada: Bajage i Gorana Bregovića.

Objavljena nepoznata priča za djecu Jamesa Joycea

2012-02-15T06:50:00.000+01:00

“Mačke Kopenhagena”, priču za djecu Jamesa Joycea , objavio je prvi put mali nakladnik u Irskoj, Ithys Press. U ograničenoj nakladi tiskano je 200 ilustriranih primjeraka, po cijeni od 300 do 1200 eura.

Mačka i slatkiši

Kao i priču “Mačak i vrag”, i ovu je pisac napisao za svog četverogodišnjeg unuka Stephena Jamesa Joycea, ljeti 1936. Joyce je, naime, bio jako vezan za unuka, a tada su bili razdvojeni: Stephen je bio u Francuskoj, a djed u Danskoj.

Inspiraciju je dobio nakon što je unuku poslao poklon u obliku “malena mačka napunjena slatkišima”. Nekoliko dana kasnije, dok je po danskoj metropoli tražio još jedan dar za Stephena, Joyce je počeo pisati priču koja započinje ovako: “Ne mogu ti poslati mačku iz Kopenhagena jer nema mačaka u Kopenhagenu/Naravno, da je bilo mačaka u Kopenhagenu/No, možda ne tako tajanstveno ukusnih...” I nastavlja opisivati Kopenhagen u kojemu ništa nije onako kako se čini.

Priča je posveta drukčijem Joyceu: obiteljskom čovjeku i djedu, koji je lijepo pričao priče, poput njegova oca Johna Stanislausa, uglednog građanina Dublina.

Autorska prava

Pismo u kojemu je priča pronađena datira u 5. rujan 1936. Nasljednici su ga poklonili fondaciji pisca u Zürichu. Oko objavljivanja priče razvila se i polemika. Naime, irski izdavač čekao je da prođe 1. siječnja 2012., kad je istekao ugovor za autorska prava za Joyceova djela u Europi. No, Fritz Senn iz Fondacije kaže kako se “ta prava ne odnose na materijal koji do sada nije objavljen”. Razmišljaju i o tužbi.

Izdavači iz Ithys Pressa vjeruju da su sva Joyceova djela sada javna: “Objavljivanje ‘Mačaka Kopenhagena’ legalno je od 1. siječnja. Pokušaj gospodina Senna da naknadno nadoda autorska prava je besmislen”.

Priča je ukrašena crno-bijelim ilustracijama muškarca s koferom, štapom i šeširom, crtežom miša na mjesecu sa rupama od sira... Radilo ih je više autora.

“Mačke Kopenhagena” nazivaju “sestrom blizankom” knjige “Mačak i vrag”, a dvije su priče nastale u razmaku od nekoliko tjedana. Kod nas je knjigu “Mačak i vrag”, podsjetimo, ilustrirao Tomislav Torjanac (Mozaik knjiga). Prvo je izdanje rasprodano te je tiskano i drugo, pomalo izmijenjeno.

Jutarnji list

Gde je danas srpska literatura: Nikada se nije više objavljivalo, niti je književnost značila manje

2012-02-13T13:23:00.000+01:00

Početak godine, između ostalog, obeležavaju ovdašnje prestižne književne nagrade: “Ninova”, “Vitalova” - koje su nedavno dodeljene - zatim “Mešina” čiji će laureat uskoro biti poznat. Ova priznanja pokrenula su, u kulturnoj javnosti i van nje, i pitanje šta je zapravo ključno obeležje savremene srpske književnosti. O tome za “Blic” govore Vladislava Gordić-Petković, Mihajlo Pantić, Jovan Zivlak i Vladislav Bajac.

Profesor i književni kritičar Mihajlo Pantić ističe da je savremena srpska književnost tematski raznorodna bez ograničenja, ali i bez pravog vrednovanja.

- Savremeni pisci pišu bez ograničenja, šta hoće, o čemu hoće i koliko god hoće, niko ih više u tome ne sputava niti usmerava, što je lepa činjenica pobede demokratije. Ali, nije sve tako idilično, kako bi se reklo na prvi pogled. Ispod te obrazine lažnog književnog raja nedvosmileno postoji dominantan problem, koji bi se mogao svesti na pitanje kako književnost odgovara na preteške izazove koje nam donosi savremenost i šta ona u svemu tome može. Jednom rečju, kakvu ulogu ima? - upitao je Pantić i nastavio:

“Pošto je estetski kriterijum potisnut u korist tržišnog ili novoideološkog, književnost se najozbiljnije suočava sa pitanjem svoga smisla i svoje društvene funkcije. Neka vas hiperprodukcija - u kojoj se u istu ravan stavljaju dela nekoliko poslednjih klasika, zatim nekoliko desetina onih koji, sa razlozima talenta ili bez njih na to mesto pretenduju, i hiljada onih koji se ispovedaju svom kompjuteru, pa to posle dobije formu knjige - ne zavara. Nikada se u ovoj zemlji nije objavljivalo više književnosti nego danas i nikada, za minulih dvesta godina, književnost nije značila manje nego danas, ma o čemu i ma kako da govori. Što nas, posredno, vodi dijagnozi doba u kojem živimo. Ona, nažalost, nije ni vedra ni optimistična, mada bih voleo da je tako.

Jovan Zivlak, književnik i čovek iz “Vitalovog” žirija, kaže da srpsko društvo nikad u novijoj istoriji nije bilo toliko izloženo silama koje su van njegove kontrole, niti ciljevima koje ne može voljno da prihvatiti.

- Snažna konvulzija od ovog društva i njegove kulture stvara subjekt bez percepcije. U tom kontekstu književnost je zaslepljena i nemoćna da izgrađuje svoje osnovne institute, da prepozna svoje ciljeve - objšanjava Zivlak.

On smatra da je književnost izgubila tlo, da ne prihvata da je svet podeljen i da je ta konsekvenca više nego istinita, da ne postoji jedinstvena ideološka sfera koja bi omogućila da njena interpretacija bude isključivo prihvaćena.

- Tržišne i političke sile nepovratno ujedinjuju i razjedinjuju svet. U tim promenama književnost ne nalazi više oslonac, niti može da računa da će biti zaštićena preko uloga nacionalnih ili političkih bardova, a mnogi bi to želeli, niti će moći da se uspostavi kao moralno šibanje. Naprotiv, pobuna ili moralizam književnosti, koji zastupaju neki naši pisci, naprosto su roba sa kratkim rokom važenja o čemu oni ne mogu naprosto da odlučuju. Da li će naša književnost sačekati svoj trenutak, mislim da za to ne postoje uslovi dok god se ne shvati da uloga autentičnog pisca nije u zastupanju moći, nego njenog razumevanja i ogoljavanja - zaključio je Zivlak.

Vladislava Gordić-Petković, profesor i član “Ninovog” žirija, kaže da se teme srpskog romana kreću u tri pravca: ljubav, istorija i kritika svega postojećeg (ili takozvani posttranzicijski bluz).

- To nije slučaj samo sa prošlogodišnjom produkcijom, ali je roman 2011. obuhvatio gotovo nezamisliv raspon tema: bavi se savremenim egzilom (T. Ašić) i krstaškim ratovima (G. Gorbaev); ispisuje povesti fiktivnih industrijalaca i modernih ruskih klasika (roman A. Novačića o Venediktu Jerofejevu); dotiče se i kuge (D. Nikolić), raka (Č. Nedeljković, B. Čanković) i atentata (roman D. Stojkovića Poslednji greh: slučaj gospođe Marković o atentatorki na kralja Milana Obrenovića) - objašnjava Vladislava Gordić-Petković.

Kako kaže, u godišnjoj berbi romana srećemo dve vojvođanske Nemice kod Igora Marojevića, jednu Finkinju kod Voje Čolanovića i vračarske mason(k)e kod Mirjane Đurđević.

- Prošle godine ispisana su dva romana koja mitologizuju Karaburmu (T. H. Raič i Vida Basara, koja nas efektno vraća u očaj devedesetih), jedan o Veneciji (Pištalov), dva romana imaju za glavnog junaka planinara (Olega Tomića i Milana Jankovića). Kad srpsku prozu Albahari odvede na ratište, a Basara u bolnicu, to znači da vreme izazova tek dolazi - rekla je Gordić-Petković .

Vladislav Bajac, pisac i čelnik izdavačke kuće “Geopoetika”, veli da je svojevrsna tradicija srpske književnosti XX veka njena raznovrsnost.

- U poslednje dve decenije ona je još vidljivija. Među knjigama imamo izvrsno ispisane klasične, a boga mi, i loše napisane modernističke romane. Nema pravila. Raduje me upornost pisanja priča. Tu smo jaki - kaže Bajac.

Vidljiva vrednost domaće književnosti, prema Bajacu, nalazi se i u njenoj stilskoj raznolikosti. Širina izbora različitih poetika čini autore iz Srbije veoma hrabrim.

- Doduše, među knjige (naj)mlađe generacije ume da zaluta i tranziciona slabost potpadanja pod trendove kvazimodernosti. O kopiranju knjiga iz masovne proizvodnje severnoameričkih hitova i „implementaciju” na našu bestselersku da i ne govorimo. A ni o takvim autorima - zaključuje naš sagovornik.

Tanja Nježić, Blic

Još jedno "Veče sa Sidranom": Red priče, red pjesme

2012-02-13T12:52:00.000+01:00

U organizaciji galerije "Paleta" preksinoć je u sarajevskom Kamernom teatru 55 održano još jedno uspješno "Veče sa Sidranom", koje je nanovo pokazalo da tradicionalne književne večeri itekako zanimaju Sarajlije. Američka slikarica Suzana Arbanas nastavila je raditi Sidranov portret, bh. pjesnik recitirao je neke od svojih najdražih pjesama, čitao odlomke iz romana "Otkup sirove kože"... Razgovaralo se i o jeziku te se tim povodom Sidran osvrnuo i na nekoliko pomodnih izraza koji su se pojavili u našem jeziku i koji ga, kaže, kvare.

- Često čujemo da neko "dijeli nečije mišljenje". Kaže: "Ja dijelim Mehino mišljenje". Kako, bolan, možeš dijeliti Mehino mišljenje, nije ti to babovina - istakao je Sidran.

Dnevni Avaz

Антологија песме, а не песника

2012-02-11T07:44:00.000+01:00

Поводом стогодишњице од објављивања првог издања (1911, Загреб), Српска књижевна задруга објавила је 24. издање чувене „Антологије новије српске лирике” Богдана Поповића (1863–1944). Антологију чине три доба: прво – после 1840; друго – после 1880; треће – после 1900. О антологији је говорио Слободан Ракитић, а стихове Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Алексе Шантића, Милана Ракића и Симе Пандуровића казивао Срба Милин.

У предговору за прво издање Богдан Поповић објашњава да је антологија састављена, од почетка до краја, у циљу и по мерилима „чисто естетичким”. Без обзира на оно што би у новијој српској лирици било занимљиво за књижевног или културног историчара, Поповић је бирао песме по њиховој – лепоти. Оно што је карактеристично за неко доба ушло је у ову збирку само онда ако је у исто време било и лепо. Поповићева намера била је да тачно да оно што наслов његове књиге казује: збирку цвећа новије српске лирике.

Антологија Богдана Поповића, заједно са „Српским књижевним гласником”, покренутим на самом почетку 20. века, 1901. године, подсећа Слободан Ракитић, наговестила је нови будући век и српске историје и српске књижевности. Она је, на известан начин, комплементарна „Српском књижевном гласнику” који је означио нови почетак српског песништва и утицао на формирање духовне културе и књижевног укуса у српском народу, не само у Србији, него у свим српским земљама. Његов покретач и први уредник био је управо Богдан Поповић, француски ђак.

Резултат нових књижевних стремљења, карактеристичних за „Српски књижевни гласник”, јесте управо „Антологија новије српске лирике” коју је сачинио Богдан Поповић. И у „Гласнику” и у Антологији осећа се снажан утицај модерних европских песника, француских (код Јована Дучића и Милана Ракића), руских (код Војислава Илића), енглеских (код Светислава Стефановића), немачких (код Алексе Шантића), мађарских (код Ј. Ј. Змаја). Поповић је пошао од схватања да нема апсолутно добрих песника, већ првенствено има добрих песама. Ово схватање не треба узети буквално. Зато се за његову Антологију и каже да је антологија песме, а не песника.

Свака антологија подразумева лични став приређивача. Питамо Ракитића ко су били, међу српским песницима, миљеници Богдана Поповића?

– Тачно, сваки антологичар има свог песника. У Поповићевој антологији почасно место, са највише песама, добио је Јован Дучић, па се често каже да је ова антологија – Дучићева антологија. Како Поповић ништа није мењао у својој антологији, песме настале после 1911. године – остале су изван ње. Када ово кажем мислим, пре свега, на Јована Дучића, који је своје најбоље песме написао после 1911. Међутим, управо се његова рана лирика уклапа у песничку естетику Богдана Поповића. По броју песама, после Дучића следе: Војислав Илић, Милан Ракић и Алекса Шантић, а за њима наши велики романтичари: Бранко Радичевић, Ј. Ј. Змај и Ђура Јакшић. Сима Милутиновић Сарајлија и Петар Петровић Његош нису се уклапали у Поповићево схватање лирске поезије – истиче Ракитић.

Период од почетка 20. века до балканских ратова, наглашава Ракитић, сматра се „златним добом српске књижевности”. Антологија Богдана Поповића највиши је израз тог доба, израз књижевног укуса епохе и европеизације српског песништва. Богдан Поповић је, као и Јован Скерлић у својој „Историји нове српске књижевности”, поставио нове стандарде тадашње књижевности, али и српске духовне културе уопште.

Управо зато „Антологија новије српске лирике” Богдана Поповића опстаје више од једног века.

З. Радисављевић, Политика

Из складишта књига украли зимске гуме, књиге нису дирали

2012-02-11T07:42:00.002+01:00

Непознати починиоци обили су магацин издавачке куће „Моно и Мањана”, у којем се налази складиштен значајан део издавачке продукције овог предузећа, али ниједна књига није украдена, саопштио је данас тај издавач.

Уместо тога лопови су, у ноћи између 1. и 2. фебруара, однели четири зимске гуме, које су се такође налазиле у складишту, што је невело овог издавача да се запита: „Колико данас вреди књига?”.

Након полицијског увиђаја, установљено је да су из магацина нестале гуме, а након темељног пописа утврђено је да не недостаје ниједна књига.

„Иако нас радује чињеница да су нам све књиге на броју, уједно смо се и разочарали када смо схватили да су пљачкашима биле вредније четири зимске гуме од десетина хиљада књига које смо током година издавали”, наведено је у саопштењу „Моно и Мањене”.

Издавач је нагласио да ово саопштење није апел лоповима да краду књиге, већ апел људима да се запитају: Колико ценимо књигу и колико вреднујемо културу?

Танјуг

Српска грижа савести

2012-02-10T08:34:00.000+01:00

Драма „Дрекавац” је дебитантски комад Маје Тодоровић, студенткиње четврте године драматургије Факултета драмских уметности у Београду. Реч је о победничком тексту првог конкурса за драмски првенац који је установило Београдско драмско позориште, а на чијој Новој сцени ће бити премијерно изведено вечерас у режији Милене Павловић-Чучиловић. Сценограф је Кристина Радосављевић, костимограф Сташа Јамушаков, а музику је потписала група САРС. У глумачкој екипи су: Сандра Бугарски, Милорад Дамјановић, Владан Милић, Андрија Кузмановић, Ивана Николић, Милан Чучиловић и Дејан Матић Мата.

„Дрекавац” је савремена мелодрама о породици, одрастању и љубави. Дело прати причу о српској породици са маргине која живи надомак Београда. Димитрије, младић од 24 године, живи са мајком Анђелијом и два брата, Ненадом и Мирком, и баве се разним пословима: продају дрогу, оружје и цигарете покривајући се легалним транспортом меса и месних прерађевина...

– Када је драма „Дрекавац” победила на конкурсу било ми је драго, јер сматрам да постоји велики број студентских текстова који се, нажалост, налазе у многим фиокама, а заслужују да заживе на сцени – каже Маја Тодоровић и одговара зашто наслов „Дрекавац”:

– Дрекавац је митолошко створење, у вези баш са Србијом, и представља дечака који не може да пронађе свој мир, што се директно везује за главног јунака Димитрија који покушава да се искупи за оно што је урадио. Комад се бави јунацима који су са маргине и који су приморани да се баве нелегалним пословима да би опстали. Ипак, задржали су и нешто од своје људскости и труде се да преживе и своје снове остваре најбоље како знају. Намерно сам хтела на крају да извучем неки оптимизам јер мислим да нам је потребан у овом тренутку.

Глумица Милена Павловић-Чучиловић, којој је ово уједно десета представа у својству редитеља, каже:

– Комад „Дрекавац” је једноставан, резак, тачан. Прича је актуелна, говори о корумпираној породици која је на свој начин шашава, драга, тужна, и опасна, али постоји оно што је изнад тога, жеља да се иде напред.

Лик Димитрија тумачи Милорад Мики Дамјановић. Ево шта је он, непосредно пре почетка јучерашње пробе, рекао о свом јунаку:

– Димитрије је различит од свих јунака које сам до сада тумачио, јер је далеко од мене, мог начина и схватања живота. Са друге стране, Димитрије је емотивно биће, без обзира на то што је заглављен у животу између онога што се очекује од и онога што жели од живота. Ту сам нашао спону јер сам и сам емотивац. Димитрије не жели да живи свој живот тако. Његов основи проблем јесте грижа савести која произлази из проблема који ћу оставити публици да открије.

Анђелију тумачи Сандра Бугарски, која не крије задовољство што је дошла у зреле године и што има прилику да тумачи лик мајке, која, како каже, „није много омиљен лик, а ни претерано позитиван”,

– Ипак, трудим се да га оправдам. Играм врло посесивну мајку која је своје троје деце крваво одгајила у тешким временима, у периоду санкција. И она сада очекује да буду уз њу, под њеном сукњом. Све оно што је, заправо, погрешно – кратко коментарише Бугарска.

У јаркоцрвеној кошуљи и тамним панталонама из гардеробе излази дотерани Милан Чучиловић, који тумачи Моа, власника стриптиз бара. – У питању је криминалац, класичан негативац на српски начин. Бахат, сиров, себичан човек који само размишља о новцу. Радим га онако како сам га видео: помало духовито, помало тужно и највише негативно.

Представа „Дрекавац” траје сат и 20 минута. Нама на крају остаје да још једном подржимо овај подухват БДП-а покренут са намером да се помогне неговању домаћег драмског текста.

Политика,

Б. Г. Требјешанин

Ludvig Bauer priča kako je kratak put od svetice do vještice i natrag

2012-02-10T08:30:00.000+01:00

Bez veće pauze, nakon trostruko nagrađenog romana “Zavičaj, zaborav” u kojem se bavio svojom “opsesivnom” temom - sudbinom podunavskih Nijemaca, Ludwig Bauer napisao je još jedan, ne manje vrijedan naslov.

Dapače, “Karusel” je, rekla bih, čak i jedan od najboljih romana ovoga autora, u kojem nema ni onih sitničavo pronađenih pogrešaka koje mu se obično stavljaju na dušu - nema dociranja, nema ponavljanja, razvučenosti i igre na istom terenu. U središtu ovoga, u Bauerovim “gabaritima” kraćeg romana, sudbina je ženskog lika u dobro poznatom, zagušljivom i tipično hrvatski provincijalnom imaginarnom Gradecu.
Ljubav iz djetinjstva

Strukturiran je tako da se u njemu izmjenjuju pripovjedne dionice dvoje ljudi, poznanika i zaljubljenika iz djetinjstva, Miroslava i Gabrijele. Sastaju se nakon 45 godina razilaženja, na samom pragu novog milenija. Miroslav (Židov s naknadno spoznatim nacionalnim identitetom) vraća se iz Amerike na sprovod svoje pomajke, a Gabrijela se u Gradec vratila još nakon kratkotrajne mladalačke avanture s lunaparkom i njihov susret mogao je označiti završetak jedne ljubavne priče iz mladosti i usmjeriti roman u sentimentalnijem smjeru, ali nije.

Ili, barem nije potpuno, jer središnja je nit Gabrijelina sudbina, obilježena političkim i ideološkim vremenima i predznacima kroz koje ju je vodio prije svega idealizam, vjera da u svemu od ponuđenog ima barem nešto dobro, u čemu su je dakako ljudi, ideje i sustavi demantirali.

Gabrijela, kao drugi pripovjedački glas romana, ispričat će Miroslavu etape svoga života - brakove, ljubavne veze, majčinstvo, kao i kretanje povijesnim i političkim meandrima.

To što posjeduje “nadnaravne”, iscjeliteljske moći osobina je zbog koje ju je svjetina bez grižnje savjesti mogla prozvati stvarnom, ali i metaforičkom vješticom. Nezgodan trenutak u kojem se likovi ponovo susreću, vrijeme je povratka Srba u poslijeratni Gradec, situacija je napeta, a Gabrijela tu netrpeljivost ne može samo promatrati.
Balkansko prokletstvo

Bauer nam ovim vješto i znalački napisanim romanom ponovo nudi “novopovijesne” teme, iz “slabe” pozicije pojedinca kao žrtve, problem nepripadanja i posljedica koje pojedinac snosi čak i ako se pokušava prilagodit. Vremenski pomaknut prema suvremenosti, “Karusel” je roman o balkanskom prokletstvu i svemu onome što pojedinac mora proživjeti ako želi ne sumnjati u svoje ideale. A tu je put od vještice do svetice i natrag vrlo, vrlo kratak, što Gabrijela dobro zna, ali i svi oni koji ne znaju koju bi od ponuđenih imenica uzvikivali dok sve nestaje u kaosu požara, na samom kraju knjige.

Sve u svemu, roman znakovite teme i više nego profesionalne realizacije.
Knjigu danas treba čuvati ili će civilizacija propasti

Balkan koji “proizvodi više povijesti, nego što ju je sam u stanju konzumirati”, još uvijek proizvodi manje relevantnih romana koji se time bave nego što bi se očekivalo. Kako to?

- Pošteni prikaz povijesti, pa i literarni, traženje je objektivne istine. Službene su povijesti subjektivno i isključivo viđenje. Zato je puno lakše svrstavati se i potvrđivati prihvaćeno.

Zašto na ovim našim prostorima idealisti, poput Gabrijele, uvijek moraju biti prozvani vješticama?

- I danas je na ovim prostorima prečesto važnije biti dobar Srbin ili dobar Hrvat nego biti dobar čovjek. Tko odudara od pravila lako biva anatemiziran.

Premda i ovim romanom progovarate o pitanju identiteta, lažnim povijesnim istinama, žrtvama sustava, primjetan je i odmak prema novim temama. Je li to početak neke nove pripovjedne faze?

- Svi moji romani imaju zajednički naziv, ali svaki je zaseban projekt, posebno stilski. Jednu od svojih glavnih tema, onu podunavskošvapsku, dosta sam široko obradio. Ne želim je zaboraviti, ona pripada meni koliko i ja njoj, ali puno je novih literarnih impulsa u mojoj glavi. Odmak je i, ovaj put zaista, autobiografski roman koji pišem.

Kako je zapravo nastao imaginarni Gradec u koji je smješteno dosta vaših romana, pa i ovaj?

- U prikazivanju sredina postizao sam veliku uvjerljivost pa su mnogi prepoznavali konkretan toponim. Tada je ispalo da nešto nije doslovce točno. Tražio sam grad koji ujedinjava karakter više gradova kontinentalne Hrvatske, tipični, univerzalni grad u kojem istina romana funkcionira univerzalnije, bez sukoba s banalnim činjenicama.

Imponira li vam što su vaše najvjernije i najaktivnije čitateljice žene?

- Zahvalan sam im na tome. Ustaljena je shema ljudskog roda: muškarci idu naprijed, u lov ili rat, žene čuvaju dom. U toj shemi simbolična je istina. Tom logikom knjiga pripada ženama. Žene čuvaju civilizaciju od iskona. Knjiga je danas ugrožena. Treba je čuvati, tj. čitati - ili će civilizacija nestati.

Jagna Pogačnik, Jutarnji list

Pjesnik Stjepan Gulin dobio Goranov vijenac poezije

2012-02-10T08:26:00.000+01:00

Stjepan Gulin i Dušan Gojkov u Tkalčićevoj, Zagreb

Piše: Denis Derk

Samozatajni hrvatski pjesnik Stjepan Gulin, čija je prva knjiga “Kovine” deset godina čekala izdavača, a druga se deset godina pisala, dobio je Goranov vijenac poezije. Nagradu Goran za mlade pjesnike dobio je Davor Ivankovac za zbirku “Freud na Facebooku”. Nagrade će im biti uručene 21. ožujka u Lukovdolu na otvaranju Goranova proljeća.

– Stjepan Gulin mašina je koja dugo turira. Gulin je zapravo bespoštedni dijagnostičar zbilje. Snaga njegove kritike izvanliterarne zbilje nesvakidašnje je jaka. A jaka je jer je tiha – ističe član žirija za dodjelu Goranova vijenca Nikola Petković. Uz njega u žiriju su bili i Miroslav Mićanović, Olja Savičević Ivančević, Dorta Jagić i Marko Pogačar. Odluku su donijeli jednoglasno. Žiri za nagradu Goran radio je u sastavu Andriana Škunca, Slađan Lipovec i Branislav Oblučar, a i njihova je odluka bila jednoglasna. Oni su pohvalili i rukopise Filipa Žganjera i Darka Šeparovića.

Gulin je rođen u Šibeniku 28. rujna 1943. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Književne enciklopedije nazivaju ga pjesnikom razlogovskog naraštaja. Objavljuje i na čakavskom dijalektu, a autor je i zbirki kao što su "Istovjetne pjesme", "Protutijekovi", "Ljubavne pjesme", "Riječi", "Svete nesanice"...

Večernji list

Vranje: I ove godine dve Borine nagrade

2012-02-10T08:19:00.000+01:00

STOJKOVIĆ

U Vranju i ove godine najavljuju dve književne manifestacije sa istim imenom, konkurs raspisuju i grad i književna zajednica Bora Stanković

GRAD Vranje raspisao je Konkurs za književnu nagradu „Bora Stanković“. Ove godine osim imena, s obzirom na to da se ovo priznanje zvalo „Borisav Stanković“ novina je da će se nagrade dodeljivati za prozna i dramska dela objavljena u Republici Srbiji tokom 2011. godine. Sa druge strane i u Književnoj zajednici „Borisav Stanković“ kažu da neće odustati od dodele priznanja i organizovanja književne manifestacije. Iako se mislilo da je sud dao završnu reč, zabranivši gradu da organizuje manifestaciju, i da se bruka zvana dve paralelne manifestacije više neće ponoviti, očigledno će književnici i ove godine biti prinuđeni da se opredeljuju da li će sa svojim delima aplicirati za nagradu na „ovu“ ili „onu“ manifestaciju.

- Grad Vranje će, u martu mesecu, po 46. put biti domaćin književnim stvaraocima iz zemlje i regiona. Rukovodstvo insistira na kontinuitetu književnog programa koji je posvećen liku i delu Borisava Stankovića. Na gradskom veću je odlučeno da grad treba da organizuje ovu manifestaciju, a ne tamo neko udruženje sa jednim zaposlenim - kaže Zoran Najdić, član gradskog veća zadužen za kulturu.

Sa druge strane, i urednik Književne zajednice „Borisav Stanković“, Miroslav - Cera Mihailović tvrdi da će oni tradicionalno organizovati manifestaciju Bori u čast:

- Ponovnim raspisivanjem konkursa za istoimenu nagradu koju je „Književna zajednica ustanovila i dodeljuje je već dve decenije, gradska vlast Vranja još jednom potvrđuje svoju autoritarnu prirodu, svoju osionost, beskrupuloznost i krajnju drskost - kaže Mihailović, i dodaje da će Književna zajednica učiniti sve da u zakonskim okvirima spreči ovu nameru.

- SUDSKI proces je u toku i čekamo odluku apelacionog suda, tako pravno gledano mi imamo pravo da organizujemo manifestaciju - tvrdi Najdić.

Večernje novosti

Dragan Radulović: Otrovani smo nacizmom

2012-02-10T08:16:00.000+01:00

Razgovarala: Gordana Borović

Ljudi su užasno otrovani nacizmom - u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori. U većini četnik i ustaša, uz ponekoga „brata po materi“. A sve našminkano i uljepšano „demokratskim“ puderom. Naposlijetku čovjek dođe do saznanja, da je najveći jad devedesetih u tome što nije bilo Hitlera da napadne zemlju i Josipa Broza s partizanima da je odbrani. Sami smo uništili zemlju, i nikoga među nama nije bilo da je spasi! Zbog toga su nam sada Čiča Draža i Poglavnik Ante glavni idoli

Crnogorski pisac i esejista Dragan Radulović smatra da su predstojeći parlamentarni izbori u Srbiji jedan od glavnih razloga što je tekst Andreja Nikolaidisa o dvije decenije Republike Srpske izazvao velike reakcije nacionalističkih krugova u Crnoj Gori, Srbiji i Republici Srpskoj.

- U toku je predizborna kampanja u Srbiji, pa ove domaće vehabije u Crnoj Gori moraju opravdati sredstva koja dobijaju iz Beograda. Posao se nekako mora obaviti na polzu matice, i tu nema izvrdavanja. Nikolaidis nije napisao i dijelio letak radnicima „Radoja Dakića“ – ako takvi više uopšte postoje, a znam da su postojali za vrijeme „antibirokratske revolucije“! – i pozivao ih na rušenje vlasti, nije ni portparol RAF-a, tako da čovjek jednostavno ne zna u čemu je problem. Objavljeni Nikolaidisov tekst sasvim sigurno nije, jer u njemu ništa problematično nema, izuzmemo li pogrešno čitanje i učitavanje, smatra Radulović u razgovoru za Portal Analitika. Radulović napominje da je politika suštinski razlog napada na Andreja Nikolaidisa i, posredno, na predsjednika crnogorskog parlamenta Ranka Krivokapića.

- Ni jednom od njih nije prvi put da ih u javnosti napadaju. I da, politika je glavni razlog napada. A što bi drugo bilo? Da su kojim slučajem politički Srbi, ili bujrum-četnici, niko ih ne bi dirao – tvrdi Radulović i upozorava da nezavisna Crna Gora nije izgradila institucije i da je to najveća prijetnja savremnog društva.

- Državnost Crne Gore su obnovili njeni građani na referendumu. Ni Crnogorci, ni Srbi, ni Muslimani, ni Bošnjaci, Hrvati, ni Albanci… Niti jedan etnos, nego njeni – građani! Zbog toga me zabrinjava kada vidim da vlast ne izgrađuje institucije države Crne Gore, nego je sve prepušteno volji i političkoj viziji pojedinaca, ističe autor poznatog romana romana Auschwitz Cafe, kataloga groteski Vitezovi ništavila ili Đavo u tranzicionom Disnilendu te zbirke pripovjedaka Splav Meduze.

*Što je, po Vašem mišljenju, posebno uznemirilo aktere hajke na pisca Andreja Nikolaidisa - da li zaista postoji problem u samom tekstu i tobožnjim pozivima na terorizam ili je riječ o svjesnom, namjerno pogrešnom, čitanju Nikolaidisovog teksta?

Da nije bilo tog teksta, nešto drugo bi se u Crnoj Gori opet moralo pronaći. I pronašli bi, u to ne treba sumnjati. Prvo, prije izvjesnog vremena Boris Tadić na sastanak Srba iz dijaspore poziva nekoliko uglednih bivših i sadašnjih ministara iz crnogorske vlade, i oni odbijaju poziv. Drugo, niko od zvaničnika Crne Gore nije prisustvovao proslavi dvadesetogodišnjice Republike srpske. U oba slučaja, potpuno ispravno. I treće, možda i najznačajnije, u toku je predizborna kampanja u Srbiji, pa ove domaće vehabije u Crnoj Gori moraju opravdati sredstva koja dobijaju iz Beograda. Posao se nekako mora obaviti na polzu matice, i tu nema izvrdavanja.

Nikolaidis nije napisao i dijelio letak radnicima „Radoja Dakića“ – ako takvi više uopšte postoje, a znam da su postojali za vrijeme „antibirokratske revolucije“! – i pozivao ih na rušenje vlasti, nije ni portparol RAF-a, tako da čovjek jednostavno ne zna u čemu je problem. Objavljeni Nikolaidisov tekst sasvim sigurno nije, jer u njemu ništa problematično nema, izuzmemo li pogrešno čitanje i učitavanje.

*Nema, dakle, poziva na terorizam - kako tumačite ovoliku galamu?

Što se optužbe za terorizam tiče, najviše što se tom tekstu može prigovoriti jeste da ga je napisao „salonski marksista“, kako su prije Drugog svjetskog rata komunisti karakterisali „saputnike revolucije“. Iz jednog prostog razloga - klasne svijesti među radništvom više nema, isprana je nacizmom devedesetih godina, ne postoji niti jedan majčin sin koji će svoju nacionalnu pripadnost staviti po strani i reći da je mnogo bitnija činjenica da su ga gamad tajkunska i politička doveli na prosjački štap. Radnici u ovim nesretnim zemljama, kada se bune i nešto zahtijevaju, u krajnjem slučaju ozljeđuju sebe: odsijecaju prste makazama za lim ili gladuju, ali svoj bijes ne usmjeravaju tamo gdje treba. A to bi tek bio terorizam, koji bi imao moju punu podršku.

*Je li onda samo politika razlog napada, da li bi ovolika hajka na Nikolaidisa bila dignuta da nije Krivokapićev savjetnik?

Ni jednom od njih nije prvi put da ih u javnosti napadaju. I da, politika je glavni razlog napada. A što bi drugo bilo? Da su kojim slučajem politički Srbi, ili bujrum-četnici, niko ih ne bi dirao!

*Prvo je u srpskoj štampi demoniziran Kapičić, stalnim ponavljanjem laži da je bio upravnik Golog otoka. Od njega, žestokog antifašiste, napravljena je meta. Tvrdnjom da Nikolaidis u tekstu poziva na genocid, pravi li se meta i od Nikolaidisa? Vidite li Vi zajedničku nit u ova dva slučaja?

Postavili ste teško pitanje, ali nastojaću „lako“ da vam odgovorim. Ljudi su užasno otrovani nacizmom, u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori… U većini četnik i ustaša, uz ponekoga „brata po materi“. A sve našminkano i uljepšano „demokratskim“ puderom. Naposlijetku čovjek dođe do saznanja, da je najveći jad devedesetih u tome što nije bilo Hitlera da napadne zemlju, i Josipa Broza s partizanima da je odbrani. Sami smo uništili zemlju, i nikoga među nama nije bilo da je spasi! Zbog toga su nam sada Čiča Draža i Poglavnik Ante glavni idoli.

*Otkud ta demonizacija antifašista?

„Lepši su dečaci u SS uniformama… Veruj mi!“ Ovo bi savjetnici Borisa Tadića, gospoda Šaper i Krstić, mogli da iskoriste u predizbornoj kampanji. I time će osvojiti vlast. Ali da odgovorim na vaše pitanje: zbog toga što smo odavno posrnuli u fašizam! I čekamo kraj na kome će biti svejedno, ali, postoji jedan problem, do kraja se teško stiže…

*Budući da je jedan od glavnih „grijehova“ ove vlasti što je donijela suverenost Crnoj Gori, znači li to i da se Crna Gora namjerno pokušava predstaviti isključivo kao švercerski i tajkunski projekat?

Državnost Crne Gore su obnovili njeni građani na referendumu. Ni Crnogorci, ni Srbi, ni Muslimani, ni Bošnjaci, Hrvati, ni Albanci… Niti jedan etnos, nego njeni – građani!

Zbog toga me zabrinjava kada vidim da vlast ne izgrađuje institucije države Crne Gore, nego je sve prepušteno volji i političkoj viziji pojedinaca. Ljudska bića, inače, posjeduju jednu nezgodnu osobinu, a to je životni kraj; država bi, navodno, trebala da ih nadživi. Mada, ako mi nadživimo ovu državu, očigledno će biti da je nijesmo ni zaslužili. Sve što smo radili, biće nam uzalud.

Analitika

Intervju: Marko Brecelj - Jugoslavija je bila bolja

2012-02-10T08:13:00.000+01:00

Razgovarao: Dragan Grozdanić

Ove godine je 70. godišnjica napada na Jugoslaviju: družit ću se s borcima koji su još tamo, odnijeti im malo vina, porazgovarati i pokušati reći da su Narodnooslobodilački rat i revolucija bili veliki i značajni. Povijesno je to bila velika blatna rijeka, kako reče Krleža, i nije sve bilo čisto sunce, ali se ne može poreći da je to bila velika stvar, iako se danas obilato pljuje na NOB i Jugoslaviju. Istina je da je Jugoslavija bila puno bolja od mraka u kojem danas živimo

Marko Brecelj “pljunuo je istini u oči” još davne 1975., kao tekstopisac i pjevač avangardne slovenske rock grupe Buldožer. Nakon razlaza s grupom krajem 1970-ih snima samostalno, izvodeći do danas diljem bivše države serije društveno angažiranih performansa pod nazivom “Meki terorizam”. Predsjednik je nevladine udruge Društvo umjerenog napretka, vođa neparlamentarne stranke Akacija i voditelj Omladinskoga kulturnog i socijalnog centra (MKSC) u Kopru. U razgovoru za “Novosti” iznio je žestoku kritiku Europske unije i neoliberalnoga kapitalizma, protiv kojeg će ove subote, u isto vrijeme, prosvjedovati građani diljem svijeta.

* U Grožnjanu, na skupu s temom regionalne suradnje, o Europskoj ste uniji govorili u kontekstu morbidne institucije, predlažući nenasilnu demontažu neoliberalnoga kapitalizma. Kako to izvesti?

Nisam rekao da je EU morbidna, nego volim kad i kako moj prijatelj Franci Blašković upotrebljava riječ “morbidno”: uvijek u vezi s neoliberalnim kapitalističkim sistemom, sa situacijom u kojoj smo. Morbidnost ima puno lica, a jedno lice morbidnosti je da je isti kontinent udružen u EU i da ta konstelacija snaga ekonomske i političke moći nije pokazala volju da spriječi događaje iz 1990-ih, nego su čak i ozbiljni mozgovi dokazali da se to događalo uz podršku europskih krugova. Iz istog izvora nevladinim udrugama danas dolazi novac koji služi za smirivanje i pacificiranje prostora koji se zove Balkan i koji je posljednjih 150 godina na glasu kao bure baruta. Nenasilna demontaža neoliberalnoga kapitalizma prvi je od četiriju glavnih ciljeva stranke Akacija, koja je oruđe nevladinog sektora omladinskog polja. Ime stranke nastalo je po mojoj pjesmi čiji stihovi glase: Akacije su u akciji / s TV kanalizacije / zaudara po reakciji. Na lokalnim izborima u Kopru 10. jula osvojili smo 1,67 posto glasova, što je bilo dovoljno da sljedeće tri godine dobivamo po 200 eura mjesečno, odnosno prelazimo iz platonske faze stranke u fazu realne stranke, koja mora imati računovođu jer imamo inpute. Neoliberalni kapitalizam kao izvor nesreće ugrađen je u naš statut i borimo se protiv dehumanizacijskih globalnih procesa koje on generira.

* Nenasilnom demontažom?

Neoliberalni kapitalizam je generator općeg uništenja iza kojeg nema budućnosti. Nenasilna demontaža je metafizičko pitanje. Mogla bi izgledati tako da se čovjek odluči pridružiti klošarima. Oni su možda i najradikalniji borci za koje znam. Ljevičari koji imaju službe i govore o revoluciji, deseci takvih ne vrijede jednog klošara. Jer, ako bi određen broj ljudi u Europi odlučio živjeti klošarski, to bi se itekako osjetilo na Wall Streetu. Ipak, ako pitaš mudre ljude, demontaža je nešto što je nemoguće, nezamislivo. Osobno znam samo što je to pišanje protiv vjetra, a to je život koji živim. Nenasilna demontaža je da ljudi ustanove da je njihovo hrljenje potrošnji i novcu put u ništavilo, u tunel iz kojeg nema izlaza. Demontaža je da pokušamo uvjeriti ljude u takve pojave, a ne da ih u to uvjere eksplozije atomskih bombi ili neprirodne katastrofe, kao što je i sam neoliberalni kapitalizam. Kad ljudi shvate da napredak nije uvećanje bruto proizvoda, nego da je to katastrofa, neoliberalni će kapitalizam dobiti jak udarac. Riječ je o globalnom sazrijevanju čovječanstva i zato pišam prema vjetru. Ipak, bez razloga se nadam da je nenasilna demontaža moguća.

* Može li se demontaža ostvariti vašim modelom “mekog terorizma”?

Meki terorizam može samo masovno zasmijati televizijsku publiku. Evo vam primjer: kad smo dobili naš vojni brod u Kopru, u vodu sam umočio cijev koju sam provukao kroz košulju i iz šlica izvukao van, dok je iza mene svirala policijska limena glazba. Vodu zla sam puštao kroz tu cijev i to je prikazano u Dnevniku. Dakle, krajnji domet mekog terorizma je taj da se jedan postotak ljudi koji konzumiraju televiziju na trenutak razvedre, oni se osjećaju rasterećeno, onda još jedan dan ili tjedan pričaju o tome da su doživjeli nešto veselo, nešto čega se rado sjećaju. Jer, kad sam pišao vodu na vojni brod, time sam progovorio o onome što mnogi ljudi misle, rekavši i glasno: “Jeb’o vas vaš vojni brod i jebala vas vaša vojska.”

Nedavno sam napravio fotografiju na kojoj mi je vezan štrik oko vrata, a ja podižem ruku tako da se davim, vješam. Tako je nastalo ime turneje “Srbe na vrbe tour”, koju ću održati ovaj mjesec. Domet mekog terorizma je, dakle, narušavanje hipnotičke moći sistema putem medija, to je narušavanje njegove moći za kratko vrijeme.

* Prilično provokativan naziv turneje: o čemu je riječ?

O tome da se Marko Brecelj poklanja srpskim vojnicima u Prvom svjetskom ratu. Od organizatora sam dobio pismo da oni ne prihvaćaju takav naziv turneje, no u kontekstu toga je da zaista poštujem srpsku oružanu borbu i vojsku u Prvom svjetskom ratu. Performans ću održati sredinom oktobra u Beogradu, Zrenjaninu i Smederevskoj Palanci. Akcija ima veze s mirom u regiji. Namjera je da se poklonim i odnesem cvijeće na spomenik srpskim vojnicima iz Prvoga svjetskog rata. Predsjedniku Borisu Tadiću ili slovenskom ambasadoru želim uručiti jednu skulpturu kojom bi se ispričali za natpise “Srbe na vrbe” koji su osvanuli u Ljubljani 1914. godine. Možeš si misliti kakva je bila propaganda Austro-Ugarske kad je objavila rat i krenula na Srbiju. Čuo sam da je čovjek koji je to napisao služio kralju Aleksandru narednih dvadeset godina. Jedna će, dakle, biti koncertna turneja, a druga performans. On se na koncu, da spriječimo moguće izljeve pomućenih mozgova, neće zvati “Srbe na vrbe tour”, nego će se zvati “Izvinjenje za uvredu iz 1914″. To je bio rat na koji Srbi mogu biti ponosni, kao što sam i ja ponosan, jer se Srbija tada hrabro borila.

* Čemu potezati sve do Prvoga svjetskog rata?

Ne možemo doći do mira ako nismo svjesni ili ako umre pamćenje o tome što se u povijesti događalo na našim prostorima. Isto tako, ne bi smjelo nestati pamćenje na to da je srpska država i ljudi koji sebe zovu Srbima imala nečasnu ulogu u zadnjim obračunima na ovim prostorima. Kad s performansima dođemo do toga, neću biti tako veseo, neću doći čestitati ili se ispričati. Nema jamstva za mir dok se na svim prostorima u školskim sistemima krije istina, da svaki školski sistem drugačije pristupa prošlosti ili pristupa na način da je to sve beznačajno. Primjerice, u sjevernoj se Italiji pokazalo da pedeset posto mladih uopće ne zna tko je koga napao u Drugom svjetskom ratu, da ne govorim o Americi. Neoliberalni kapitalizam također radi na tome da se brišu podaci, fakti, a interes za povezivanja fakata u smislenu cjelinu prestaje, tako da ljudi iz tih generacija postaju masa kojom se može manipulirati.

* Jesu li vaši performansi podloga za dobru regionalnu suradnju?

To je jedna mrvica dobre regionalne suradnje, jer dio moga mekoterorističkog programa uključuje to da npr. u Srbiju dolazim svake godine kako bih podvukao ulogu jednog rata. Lani je to uključivalo Prvi srpski ustanak, ove godine Prvi svjetski rat, na red će doći i Drugi svjetski rat i zadnji balkansko-plemenski sukob, koji su zakuhale ili bitno potpomogle sve crkvene zajednice. U Bosni pokušavam osvijestiti ljude o ulozi NOB-a. Ove godine je 70. godišnjica napada na Jugoslaviju: družit ću se s borcima koji su još tamo, odnijeti im malo vina, porazgovarati i pokušati reći da su Narodnooslobodilački rat i revolucija bili veliki i značajni. Povijesno je to bila velika blatna rijeka, kako reče Krleža, i nije sve bilo čisto sunce, ali se ne može poreći da je to bila velika stvar, iako se danas obilato pljuje na NOB i Jugoslaviju. Istina je da je Jugoslavija bila puno bolja od mraka u kojem danas živimo.

* Kakav je vaš koncertni repertoar?

Sviram kantautorski repertoar od 1972. naovamo, izlazim pred onu rijetku publiku koja cijeni moj kantautorski romantizam. Uz to pokažem mekoteroristički čin, u ovom slučaju to je akcija “Izvinjenje za uvredu iz 1914″, koju izvodim kao slovenski državljanin, inače Ciganin po narodnosti. Ne Rom, jer nisam iz Rumunije, nego Ciganin. Tako se osjećam, ne osjećam se ni kao Slovenac ni kao Bosanac.

* Zašto rijetko nastupate u Hrvatskoj?

Hvala na pitanju, nastupao sam i na Art&Music festivalu u Puli, a lani sam bio u Splitu, došlo je petnaest ljudi. Drugdje me ne zovu, iako sam na tržištu i želim nastupati. Zvali su me u zagrebačku Tvornicu kulture ovoga ljeta, ne znam što je s tim. Imam šest banki, nisam moderan, romantik sam, a jedan čovjek mi je iskreno rekao: “Uopće ne cijenim to što pjevate i svirate, ali cijenim vaše mekoterorističke zahvate.” Moj prijatelj s početka 1980-ih, koji živi u Londonu, jako je želio da dođem svirati u Osijek, poručio je da bi se oni rasplakali od sreće da dođem. Na stranu plakanje, poručim organizatoru i predložim da napravimo priredbu u spomen na Josipa Reihl-Kira. OK, vidim nema odgovora, izgleda da neće tako, ali onda neka barem moj nastup bude najavljen kao nastup za Reihl-Kira. Ni tu nema odgovora, zašto? Zato što su priredbu organizirali oni koji sada ondje vladaju, a zna se tko je na vlasti u Osijeku i što im Reihl-Kir znači. Dakle, zainteresiran sam da nastupam u Hrvatskoj, ali ne i da sviram na populističkim veselicama koje organiziraju simpatizeri ubojica Reihl-Kira ili čak njegovi ubojice. Neću da budem dio toga.

* Što očekujete od nove slovenske politike nakon izbora početkom prosinca?

Spremamo se da naredne četiri godine odemo u šumu, mi koji osjećamo da se treba skrivati po šumama.

* Zar u toj mjeri neće biti dobro?

Hoćete reći da je do sada bilo dobro? Iako ne gledam televiziju, ne slušam radio, ne čitam časopise, što se mene tiče, govnar broj jedan je Gregor Golobič, predsjednik stranke Zares, koji je počeo rušiti tu lijevo-desnu kompaniju, odnosno Vladu. Potom su se rušenju pridružili i drugi, kao Janez Janša sa svojim desnim blokom. Smijenjena Vlada nije bila bog zna što, međutim, oni imaju svoje plaće i za izborni festival će uzeti nove kredite i nitko od njih neće ostati neosiguran. Mi koji radimo na području kulture i u nevladinim udrugama nalazimo se u grupnom stresu i kaosu i ne znam hoćemo li uopće dobiti novac za normalno funkcioniranje. Boruta Pahora ne volim jer sam ga čuo kako je 9. maja, povodom pobjede protiv fašizma, govorio četrdeset minuta, a da nijednom nije spomenuo Jugoslaviju. Lijeva desnica s njim na čelu nevladinim je udrugama u posljednje tri godine malo olakšala disanje. Međutim, ono što će u Sloveniji doći, bit će sigurno gore. Jedini način na koji bi lijeva desnica mogla ostati na vlasti jest da gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković stane na čelo nove formacije – tu bi pobijedili Janšu.

* Na kraju, kako vidite naslijeđe i budućnost stanovništva vašeg poluotoka koje živi u trima državama, Sloveniji, Hrvatskoj i Italiji?

Mislim da je prostor Istre, koji se ne može točno ograničiti, pod istom kapom neoliberalnoga kapitalizma i u trvljenju triju nacionalnih interesa. Takozvani nacionalni interesi nikako ne bi smjeli uzeti maha. To ne znači da Hrvatima, Slovencima ili Talijanima nema mjesta u Istri, nego da za “jorasizaciju” prostora ovdje nema mjesta. “Jorasizacija” prostora je najdublje zagađivanje kroz medije s obje strane šengenske granice. Moramo postati svjesni da je Istra ti materina prostor jednog otvorenog suživljenja, multikulturnog i multietničkog. Ne smijemo skrivati ni zločine koji su bili počinjeni nakon granice što se povukla u Londonu između Italije i Jugoslavije. Pod genocidom sam donedavno mislio na iseljavanje i šikaniranje ljudi koji su se iselili u uvjetima Hladnog rata, ali moj prijatelj Franci mi je rekao nešto što mi je dopunilo utisak: na tlu Istre desio se genocid u tom smislu da su se šikanirali ljudi koji su tu ostali; njih se optuživalo da su Talijani i fašisti. To je glavni dio genocida koji se činio u meni dragom socijalizmu i kao takav treba ući u udžbenike. Jer, ako ne priznamo tu istinu, ne možemo spriječiti takve eventualne pojave u budućnosti.

* Kakav je vaš odnos s Borisom Beleom, koji je nakon vašeg odlaska postao prvi čovjek Buldožera?

Ne čujem se s njim, ali su me kontaktirali 2005. da nastupim u povodu tridesete godišnjice osnutka grupe. Htio sam gostovati na istoj pozornici istu večer, ali ne istovremeno. Želio sam odsvirati nekoliko svojih hitova i pokazati malo mekog terorizma i time im uljepšati obljetnicu, ali to ih nije zanimalo. Nisam nositelj tradicije benda od 1979. Na sva pitanja o Buldožeru neću više odgovarati, barem ne narednu godinu, jer sam nedavno saznao da je Beleu preminula životna pratiteljica, s kojom je bio trideset godina. Ono što bih rekao o tome ionako nisu prijatne stvari i zatvaram si usta iz pijeteta prema ženi koju sam poznavao.

Novosti

KONKURS ZA GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKA BALKANSKOG KNJIŽEVNOG GLASNIKA

2012-02-08T08:52:00.000+01:00

Balkanski književni glasnik raspisuje konkurs za radno mesto glavnog i odgovornog urednika. Položaj je volonterskog tipa.

Na adresu balkanwriter@gmail.com do 29. februara dostaviti:
Bio - bibliografiju
Kratak esej: "Kako zamišljam novu uređivačku politiku BKG"
Fotografiju

Obaveštenje o izboru novog glavnog i odgovornog urednika biće objavljeno do Dana poezije.

Molimo vas, prenesite dalje ovaj oglas.
Uredništvo BKG

Novi album Leonarda Cohena, Old Ideas, konačno u prodaji!

2012-02-08T08:46:00.000+01:00

Album OLD IDEAS Leonarda Cohena ( Columbia Records /Menart) najavio je singl Darkness, a uoči izlaska albuma, album je na internetu bilo moguće u cijelosti preslušati. Tu su priliku iskoristili i mnogi glazbeni kritičari te su u medijima već napisali izvrsne kritike!

U deset pjesama novoga albuma poetski se obrađuju neke od temeljnih dilema vezanih za čovjekov život – odnos prema transcendentalnom biću, ljubav, seksualnost, gubitak i smrt. Kao najduhovniji album štovanoga umjetnika, Old Ideas potiče na suosjećanje i poštenje.

Samo snimanje albuma započelo je u siječnju 2011., no na mnogim pjesmama i tekstovima autor je radio godinama. Dvije pjesme s albuma, The Darkness i Lullaby, prvi su put snimljene 2007. godine te su početne verzije izvođene uživo tijekom Cohenove nedavne završene, rasprodane svjetske turneje.

Cohen je u listopadu na primanju književne nagrade Principe de Asturias u Španjolskoj obožavateljima natuknuo što mogu očekivati u budućnosti.

“S godinama sam shvatio da ovaj glas donosi i upute. A upute su sljedeće… Nikada se nemojte uzgred jadati. Kanite li izraziti veliki i neizbježni poraz koji nas sve čeka, onda to treba učiniti unutar jasnih okvira ponosa i ljepote.”

Na ovome albumu Leonard Cohen surađivao je s producentima Patrickom Leonardom, Anjani Thomas, Edom Sandersom i Dinom Soldom. Cohenov prepoznatljiv bariton nadopunili su iznimni vokalisti Dana Glover, Sharon Robinson, The Webb Sisters ( Hattie i Charley Webb) te Jennifer Warnes. Dizajn omota albuma i crteže potpisuje sam Cohen. Old Ideas Cohenov je dvanaesti studijski album u izdanju Columbia Recordsa od 1967.

Jutarnji list

Hrvatska ne smije uvesti porez na knjige, cijene su ionako previsoke

2012-02-08T08:43:00.000+01:00

Na međunarodnoj radionici pod nazivom »Nakladništvo danas« u Zagrebu gostovala su i dva uvažena gosta iz Njemačke. Riječ je o Oliveru Zilleu, direktoru Sajma knjiga u Leipzigu, i Tobiasu Vossu, direktoru međunarodnog odjela Frankfurtskog sajma knjiga. S njima smo razgovarali o knjižnim festivalima i o problemima s kojima se suočavaju nakladnici u Njemačkoj i Hrvatskoj.

Možete li nam reći nešto o razlikama između Sajma knjiga u Frankfurtu i onoga u Leipzigu. Riječ je o dva najvažnija takva sajma u Njemačkoj, ali i u Europi...

Tobias Voss: - Naravno da postoje velike razlike između ta dva sajma. Frankfurtski sajam knjiga je najveći sajam knjiga na svijetu. Mi se više bavimo poslovnim aspektom u tom smislu, i kod nas se uspostavljaju brojni kontakti između svih subjekata povezanih s knjigom na ovaj ili onaj način. Uzmimo kao primjer pitanje licencija, odnosno autorskih prava. Postoji više vrsta autorskih prava, na primjer prava na prijevode.

To znači da izdavačka kuća iz Njemačke daje pravo izdavačima iz drugih zemalja na prijevod svojih autora, koji mogu u svojoj zemlji tiskati prijevod tog autora i prodavati svoj novi proizvod. A mjesto gdje se takve stvari ugovaraju upravo je Frankfurt. Postoje još neki sajmovi koji se bave sličnim stvarima kao mi, poput sajma u Bologni, koji je usredotočen na dječju književnost, no mi imamo mnogo više izdavača čak i na tom području koje nije naše primarno područje.

Jednog izdavača pitali su zašto toliko mnogo ljudi dolazi upravo u Frankfurt. Njegov odgovor je bio »svi dolaze u Frankfurt zato što svi dolaze u Frankfurt«. Naime, u Frankfurtu su svi važni igrači, svatko tko je netko, dolazi u Frankfurt. Tamo izlažu izdavači iz čak 119 zemalja svijeta, pa tako ako hoćete upoznati nekoga iz primjerice Kambodže i upoznati tamošnju situaciju vezanu uz književnost, to možete učiniti u Frankfurtu.

Oliver Zille: - Frankfurt je kao prvo sajam knjiga za profesionalce, za ljude u branši, dok je Leipzig prije svega sajam za čitatelje i za opću populaciju, za ljubitelje knjiga. Pritom on služi kao platforma za promicanje knjiga. Osim toga, sajam u Leipzigu promiče knjigu i književnost prostora Jugoistočne Europe, pa su tako u zadnjih nekoliko godina zemlje partneri sajma bile i Hrvatska i Slovenija i Srbija prošle godine.

Njemačka je referentno tržište za tu regiju, što znači da je autora koji je uspješan u Njemačkoj lakše uvesti na prostor drugih jezika kao što su engleski, francuski ili španjolski. To je razlog zašto Leipzig koncentrira svu svoju međunarodnu aktivnost prema istoku Europe, a u zadnje vrijeme i prema Srednjem istoku.

Oliver Zille: Bez službenih programa vlasti za promicanje knjige - tržište će otići od knjiga. Držim da je to, na žalost, činjenica. Izdavači i ljudi povezani s knjigom na bilo koji način ne mogu sami tu napraviti ništa bez pomoći države. Treba se uložiti znatna količina novca u konkretne programe koji bi potaknuli čitanje

Vi ste u Zagrebu na skupu posvećenom nakladništvu govorili o svojim iskustvima vezanim uz vođenje sajma. No, realistično govoreći, koliko ljudi koji vode sajmove u regiji, kao što su Interliber, Pulski sajam ili sajam u Beogradu, mogu uzeti od vaših iskustava i poučaka. Naime, situacija je toliko različita da nekim izdavačima sajmovi u Zagrebu i Beogradu služe za puko preživljavanje...

Voss: - Ono što bi u tom smislu moglo promijeniti stvar jest cijena knjiga na sajmovima. Naime, u Njemačkoj izdavači na sajmovima ne smiju prodavati knjige jeftinije, nema totalnih rasprodaja, od kojih preživljavaju neki izdavači u vašoj regiji. Zato posjetitelji ne dolaze na Sajam u Frankfurt kako bi došli do knjiga po mnogo manjoj cijeni. Stoga je motiv za dolazak na sajam potpuno drugačiji. Ako imate stabilnu cijenu knjiga, posjetitelji dolaze na sajam vidjeti što se to zbiva u nakladništvu, koji su to novi trendovi, nove knjige i ideje.

U Frankfurtu dolaze i vidjeti što se događa s knjigom, s digitalnim tržištem, s industrijom filma i kompjuterskih igara i u kakvoj su interakciji te različite industrije. Zato posjetitelji dolaze na sajam, i to ne samo oni koji su profesionalno povezani s time. Doduše, u Frankfurtu i Njemačkoj imamo veoma razvijenu mrežu knjižara gdje ljudima nije problem dobiti knjige koje žele, negdje i po manjim cijenama. Imamo i dobar distribucijski sustav, pa tako ako knjižara nema neku knjigu, možete ju naručiti i dobiti ju sutra. Ne morate ići na sajam da biste došli do knjiga.

Zille: - Držim da je situacija neusporediva kada se uspoređuju sajmovi jedan prema drugome, pa i međusobni sistemi. No ono što je bitno jest uspostavljanje mrežne suradnje koja jednako može funkcionirati i ovdje kao i u Njemačkoj. Poticaji su isti. Naši kolege ovdje također uspostavljaju slične sustave kao i mi kada je riječ o promociji književnosti te imaju jednake zadatke, kao što je nužnost uspostave međusobnih odnosa između izdavača.

U tom smislu nakladnici iz ove regije doista mogu mnogo naučiti od Njemačke. Danas smo govorili kako sajmovi knjiga funkcioniraju i koja je njihova svrha, te davali ideje prisutnim izdavačima što oni mogu učiniti na poboljšanju svoga sustava.

Sve je prisutniji problem nečitanja, pogotovo među novim naraštajima. Koja su vaša iskustva povezana s tim problemom?

Voss: - S tim se problemom suočavamo svi mi, bez obzira na to je li riječ o Hrvatskoj, Njemačkoj ili nekoj drugoj zemlji. Ljudi se navikavaju na čitanje sve kraćih i kraćih tekstova, a ne debelih knjiga. Teško im je čitati čak i malo dulji tekst na internetu. S tom negativnom tendencijom moramo se svi suočiti.

Zille: - Realno govoreći, bez službenih programa vlasti za promicanje knjige tržište će otići od knjiga. Držim da je to, na žalost, činjenica. Izdavači i ljudi povezani s knjigom na bilo koji način ne mogu sami tu napraviti ništa bez pomoći države. Treba se uložiti znatna količina novca u konkretne programe koji bi potaknuli čitanje. Promocija mora početi u vrtićima, zatim u školama, ali i u obiteljima.

U Hrvatskoj nije uspostavljen čvrst nadzor cijena knjiga pa malo bolje knjige u knjižarama, romani u prijevodu često stoje od 120 do 150 kuna, odnosno do 20 eura. Ta bi cijena čak i za njemačke prilike bila neprihvatljivo visoka. Kako u tom kontekstu potaknuti ljude na čitanje, kada je knjiga ovdje već odavno postala luksuzom?

Zille: - Nakladnici se sami moraju izboriti za stvari kao što su jedinstvena cijena knjige, dakako mnogo manju od ove koja je zaista strašno visoka, kao i za to da se ne uvede dodatni porez na knjigu, a o čemu se, kažu mi hrvatski izdavači, govori. Ako izdavači nisu dobro organizirani u jednu snažnu udrugu, neće moći vršiti pritisak na vlasti da napravi nužne stvari poput izdvajanja novca za ključne programe i poticaje.

U Njemačkoj postoji udruga nakladnika koja je vrlo snažna, i ona je partner vlasti. Udruga da vladi listu svojih zahtjeva i bore se za ono što drže da im pripada. Ne dobiju uvijek ono što žele, no dobiju mnogo više nego što bi dobili da ne rade na taj način.

Tobias Voss: U Njemačkoj izdavači na sajmovima ne smiju prodavati knjige jeftinije, nema totalnih rasprodaja, od kojih preživljavaju neki izdavači u vašoj regiji. Zato posjetitelji ne dolaze na Sajam u Frankfurt kako bi došli do knjiga po mnogo manjoj cijeni. Stoga je motiv za dolazak na sajam potpuno drugačiji

Kako pojava e-knjiga, odnosno sveopća digitalizacija utječe na sajmove u Frankfurtu i u Leipzigu?

Voss: - Ne držim da će elektronska knjiga posebno negativno utjecati na to. Postoji mnogo inicijativa koje potiču čitanje među mladima. I to je nužno. Morate se usredotočiti upravo na mlade. Tko ne čita kao dijete, neće čitati kao odrasla osoba. Mi u Frankfurtu i Leipzigu želimo dovesti mlade ljude na sajam, i uopće nije važno što čitaju, bitno je da čitaju. U tom smislu bi elektronska knjiga mogla odigrati važnu ulogu, kao medij koji je bliži upravo novim naraštajima.

Zille: - Leipzig je kao sajam ipak usmjeren prema književnosti. A elektronske knjige su još uvijek više usmjerene prema znanstvenoj literaturi i obrazovnoj literaturi nego prema književnosti, iako se to ubrzano mijenja. Mi ćemo imati sve više e-knjiga, no siguran sam da će u idućih deset godina, barem što se Leipziga tiče, još dominirati klasičan medij knjige.

Vjesnik

Vidi Ognjenović Svetska nagrada za humanizam

2012-02-08T08:40:00.002+01:00

Svetska nagrada za humanizam uručena je Vidi Ognjenović na svečanoj ceremoniji koja je održana u Ohridu, u kući "Uranija" koja pripada Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti.

Tokom boravka Ognjenovićeve u Makedoniji predstavljeno je i makedonsko izdanje njenog romana "Preljubnici", objavljenog u izdavačkoj kući "Slovo" iz Skoplja i u prevodu poznatog makedonskog pisca Dimitra Baševskog.
Nagrada je ustanovljena 2007. u Ohridu u spomen na Svetog Klimenta Ohridskog, osnivača prve srednjovekovne škole za humanizam u Evropi i dodeljuje se značajnim ličnostima savremene svetske kulture i umetnosti.

Pre Ognjenović, Svetsku nagradu za humanizam dobili su japanski budistički filozof Daisaku Ikeda (2007), portugalski filmski reditelj Manuel de Oliveira (2008), ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin (2009), indijski kompozitor, humanist i filozof Ravi Šankar (2010) i britanski pozorišni teoretičar i reditelj Piter Bruk (2011).

Blic

Marshalsea Quadrille: a poem for Charles Dickens by Carol Rumens

2012-02-08T08:38:00.000+01:00

This poem appears in A Mutual Friend: Poems for Charles Dickens, edited by Peter Robinson (Two Rivers Press), which is published this week.

1

Debts stacked up like bricks
at the Tabard as I lay,
watching a chink of sky
from the slushy sticks

the Surrey side of the Thames.
Debts stacked up like bricks,
and sundry heretics
and smugglers came to terms

but the pauper’s room cost double
when the gaoler threw a six.
Debts stacked up like bricks,
the bricks stacked up like trouble

and toppled on the pricks
who’d have chucked them back (fair’s fair)
if they’d not been starving where
debts stacked up like bricks.

2

At the Tabard as I lay,
saving for my salvation,
the criminal population
tripled in a day.

I counted out my cash
at the Tabard as I lay
and then it rolled away.
I heard a distant splash,

but, loaded, didn’t care
what load I couldn’t pay
at the Tabard as I lay
and prayed some good soul there

would buy my round-e-lay,
and underneath the tap
would thrust his little cap
at the Tabard as I lay.

3

Watching a chink of sky
he passes Nancy’s Stairs,
not knowing they’ll be hers -
only that good souls die

un-saved by gilded towers,
watching a chink of sky.
He gulps a ha’penny pie
with a few fanciful tears.

Some grubby gargoyles that
might be debating why
watching a chink of sky
concerns this sewer-rat

jeer as he scuttles by.
To Lant Street, then, and home -
contented in the gloom,
watching a chink of sky.

4

From the slushy sticks,
a London Particular
snuffs Perpendicular
to smoking wicks.

He often walks all night
from the slushy sticks,
to skin his cicatrix,
his blister-pack of light,

by any politics
or power that snivels pity,
but never walked to the city
from the slushy sticks.

Carol Rumens
TLS

Ljubica Rosić: Staromodna kao zapeta

2012-02-08T08:34:00.002+01:00

Vislava Šimborska. Sećanje me vodi mnogo godina unazad, u krakovski književni klub, čuveni Dom pisaca, kroz koji su prošle mnoge književne legende. U sali Doma održavalo se književno veče posvećeno Šimborskoj. Njena poslednja knjiga „Svaki slučaj“ odavno je bila rasprodata. Na mom primerku upisan je datum 16. 6. 1973. Znači, kupila sam je nekoliko dana po izlasku. Verovatno sam čekala u dugom redu. (Poljaci su u vreme najveće političke i ekonomske krize veoma mnogo čitali, i to isključivo dobra dela).

Šimborska se već tada nalazila u samom vrhu poljske poezije, pored Herberta, Ruževiča, Harasimoviča... Nekoliko meseci kasnije, u velikoj knjižari na uglu Karmelicke i 1. maja, knjige sam kupovala „preko veze“. Ljubazni knjižari za svoje stalne kupce ostavljali su ih „ispod tezge“.

U sali Doma pisaca, u kojoj je preko dana bio restoran, a uveče održavani susreti s piscima, bilo je mnogo ljudi. Svi su pažljivo slušali: „Dogoditi se moglo...“ govorila je Šimborska, potom držala „govor u birou za izgubljene stvari“, pitala se: „Srećna ljubav. Da li je to normalno?“, zahvaljivala „onima koje ne voli“. Govorila je hladno i s distancom, rušeći naše iluzije i vraćajući ih na mesto kao kockice domina. Kratke kose, živahnog pogleda, sredovečna dama izgledala je veoma simpatično. Jednostavna i elegantna, u džemperu s velikom rol-kragnom. Više se ne sećam da li je bio plave, sive ili teget boje. Detalj. Ali broš na njemu takođe je detalj, ali sećam se da je bio velik i sjajan.

U Krakovu se znalo da Šimborska ne voli da govori o sebi niti da daje intervjue. O njenom privatnom životu nije se mnogo znalo. Zato nisam bila sigurna da li će student koji se interesovao kako piše pesme dobiti odgovor. Pa ipak, rekla je da svoje pesme piše dugo, da su one „plod stalne selekcije“. Piše ih za sebe, a onda ostavlja da „odleže“ izvesno vreme. „Ako se posle toga ispostavi da su banalne ili neinteresantne, one prestaju da postoje za mene“ - rekla je. Možda ne baš tako, možda je to formulisala malo drugačije, ali to je bio smisao njene izjave. Ispričala je kako je nastala njena prva pesma. Napisala je više kratkih priča koje je skraćivala i skraćivala sve dok nije dobila desetak redova. To je bila njena prva pesma. Verovatno je bilo još pitanja i još odgovora, možda o njenoj ranijoj poeziji. U Krakovu sam provela četiri godine. Po povratku u Beograd prevela sam i objavila u časopisima i na III programu Radio Beograda nekoliko pesama Šimborske.

Dvadeset godina kasnije. Navikavala sam na život u Poznanju. Još sam osećala čežnju za Krakovom, ali je ljubav prema njemu sve više slabila i sve više ličila na rečenicu na koju treba staviti tačku.

Velika sala Đalinjskih u Poznanju nije mogla da primi sve one koji su te jesenje večeri, 1994, želeli da vide i čuju saradnike krakovskog časopisa „Na Glos“ (Naglas): Vislavu Šimborsku, Rišarda Krinjickog, Julijana Kornhauzera, Stanislava Baranjčaka, Bronjislava Maja... Posebno interesovanje izazivala je Šimborska. Ovo veče predstavljalo je i promociju njene knjige „Kraj i početak“, objavljene u izdavačkoj kući „a5“ u Poznanju. Veći broj publike došao je upravo zbog nje. Rođena u neposrednoj blizini Poznanja, na neki način bila je i poznanjska pesnikinja. U stvari, kao da je povezivala ova dva grada između kojih je uvek postojalo tiho rivalstvo.

Šimborska je pozdravljena burnim aplauzom. Pročitala je nekoliko pesama iz svoje nove zbirke: „Velika sreća“, „Stvarnost zahteva“, „Nebo“, „Mačka u praznom stanu“... Sedela sam u drugom kraju sale i jedva uspevala da čujem reči prekidane aplauzom. Melodičan glas se gubio. Lucija, Ilka, Anja i ja iz razbijenih reči sastavljale smo celinu. Posmatrala sam pesnikinju, „izdvajajući“ je iz mase. Elegantna, otmenih pokreta. „Dama koja svojom klasom ne zbunjuje okolinu“ - kako bi rekao Kješlovski. U očima mladalačka radoznalost i ushićenje, čuđenje. Kao u njenoj poeziji: Zašto previše u jednoj ličnosti?/ Toj a ne drugoj? I šta radim? Zbog aplauza više nisam u stanju da čujem šta govori, ali njeno lice postaje nekako setno, potišteno. Možda sada govori stihove o prolaznosti svega, pa i nas, što živimo u sve većoj žurbi, grču, sve manje zadovoljni, sve manje ljudski. Možda zbog ravnodušnosti sveta i nemoći poezije? U nekim ranijim stihovima govorila je:

Strah je trebalo da

napusti brda i planine

Istina je brže od laži

Trebalo da stiže do cilja.

Brzim pokretom ruke - na prstu je prsten s velikim tamnoplavim kamenom - Šimborska okreće poslednju stranu. Ja sam u međuvremenu, pokušavajući da „odgonetnem“ njenu melanholiju, za trenutak „odlutala“. Ponovo burni aplauzi. Pesnikinja čita još jednu pesmu. Pauza. Ljudi staju u dugi red da bi dobili autograme. Nisam kolekcionar autograma. Odlazim da se pozdravim sa svojim krakovskim prijateljima.

Drugi deo večeri posvećen je druženju i improvizaciji. Pesnici sastavljaju satirične stihove političkog karaktera. Šimborska u tome prednjači. Vesela i ozarena lica izgleda kao vršnjakinja pesnika „novog talasa“ (koji su debitovali šezdesetih godina). Dama „staromodna kao zapeta“, kako je u jednoj pesmi za sebe rekla, naglo postaje savremena, savremenija od svojih mlađih kolega.

Danas

Slobodan Šnajder: U Hrvatskoj ima više pisaca nego čitatelja

2012-02-08T08:29:00.000+01:00

Ne samo da mi nije ni na kraj pameti nekoga obeshrabriti, već posve suprotno, ja se borim za svakog čitatelja, naročito pak čitateljicu. Iskustva mi govore da žene lakše shvaćaju o čemu je Morendo. One su bolja polovica čovječanstva, kazao je proslavljeni hrvatski dramski pisac Slobodan Šnajder u razgovoru za Večernji list, u povodu izlaska njegova prvog romana "Morendo". Šnajder kaže da je, među ostalim, roman napisao ne bi li objasnio razliku između umiranja i ubijanja, "važniju od razlike između bitka i bića".

"Palo mi je to na pamet na književnoj večeri u Njemačkoj gdje se iz publike čulo ovo: 'Zašto uvijek o logorima i smrti kad su to teme koje ionako svi nastojimo potisnuti?' Naravno da nastojimo potisnuti pomisao da smo smrtni. Religija koristi te strahove zakupljujući onostranost i trguje utjehom što 'ne umire sve' od nas iako svi umiremo. Ipak, svi nećemo biti ubijeni. Neki jesu bili i bit će ubijeni jer po presudi svojih ubojica ne spadaju tamo gdje su se zatekli. 'Neko tlo postaje domovina tek kad se poškropi krvlju neprijatelja!' Ne valja smetnuti s uma ovaj slogan iz 19. stoljeća kad su se 'radile' domovine posvuda po Europi. Ne treba smetnuti s uma da države i narodi proizašli iz rasapa bivše zajednice još nisu dovršili svoja 19. stoljeća", kazao je Šnajder u razgovoru za Večernji.

Na pitanje o složenoj strukturi teksta, Šnajder ističe: "Ne samo da mi nije ni na kraj pameti nekoga obeshrabriti, već posve suprotno, ja se borim za svakog čitatelja, naročito pak čitateljicu. Iskustva mi govore da žene lakše shvaćaju o čemu je Morendo. One su bolja polovica čovječanstva. Eleuzinski misterij, što ga moj roman prenosi u današnje okolnosti, u persiflaži koja je nesravnjivo blaža od Joyceove u odnosu na Odiseju, zadnji je pokušaj da se poraženom matrijarhatu nadoknadi šteta za sve ono što je potisnuto pobjedom patrijarhata, tj. neupitne vlasti Oca (kasnije Boga). Povijest, pa i civilizacija, nisu ništa drugo nego kontinuitet jednog te istog silovanja: sve do trećeg balkanskog rata koji još nije završio, pa makar se, kao sada, vodio za izgubljenu čast napuhane mješinice."

Prije izlaska romana, Slobodan Šnajder je najavljivao da je spreman o svom trošku štampati knjigu u 15 primjeraka zbog niskih honorara. Ipak, roman je objavila naklada Profil. "U Hrvatskoj ima više pisaca nego čitatelja, i više izdavača nego pisaca. Tako sam čak i ja našao svojega izdavača. Honorar hrvatskog književnika za roman, ako uopće, iznosi jednu petnaestinu honorara redatelja za dvomjesečni rad. U tvrdnjama redatelja da su oni 'na tržištu', a pisci da nisu, ima čak i neke perverzije. Jako bih volio čuti u kojem su to smislu oni na tržištu."

Komentarišući ponovno titlovanje srpskih filmova, Šnajder kaže: "Da ste kao Snježana Kordić i ja mogli pročitati komentar u Neue Zürcher Zeitungu – Hrvatsko čistunstvo – vjerojatno biste pocrvenjeli kao i nas dvoje. Naši 'lingvisti' nas sramote, a osobito je teško nama koji za ta sramoćenja moramo polagati račune u kontaktima s kolegama u Europi. 'Avlija, palanka, provincija, vukojebina, sve je to manje-više isto!', piše Zima u Novom listu, i ne griješi."

e-novine

USKORO NOVI BROJ BALKANSKOG KNJIŽEVNOG GLASNIKA

2011-11-17T10:36:00.000+01:00

Dragi saradnici, od danas možete poslati priloge za novi broj Balkanskog književnog glasnika na balkanwriter@gmail.com

Da se podsetimo:

Rukopisi se ne vraćaju.
Honorari se ne plaćaju.

Priloge koji se šalju elektronskom poštom slati u .doc formatu (Word document), isključivo kao nekomprimovan Attachment (.zip ili .pdf dokumente ni ne otvaramo).
Obavezno poslati kratku biografiju (do trideset reči), bibliografiju, kao i fotografiju. Fotografiju ne slati kao deo Word dokumenta, već kao poseban .jpg Attachment.

Ukoliko autor insistira na pseudonimu, to je neophodno naglasiti, ali tačni podaci o identitetu autora moraju biti poznati uredništvu. Redakcija zadržava pravo da ne objavi tekstove onih autora koji ne žele da saopšte svoje podatke.

Molimo vas da ne šaljete više priloga odjednom. Dozvolite da vam prvo odgovorimo pre nego što nam pošaljete sledeće priloge.

Obaveštenje – da li će tekst biti objavljen u BKG – stiže u proseku u roku od trideset dana.

Uvek sačuvajte kopije svojih tekstova.

Uredništvo sa gađenjem odbija tekstove koji promovišu rasnu, nacionalnu, versku, političku, seksualnu – ili bilo koju drugu mržnju, kao i ekstremizam bilo koje vrste.
Ipak, stavovi izrečeni u tekstovima, objavljenim u Balkanskom književnom glasniku autorski su i ne moraju da nužno izražavaju stav ni uredništva, ni osnivača ili izdavača.

Redakcija zadržava pravo na skraćenja i uredničku opremu svih novinarskih priloga i prikaza.

УСКОРО! USKORO!

2011-11-16T21:45:00.000+01:00