Poslednjih nekoliko meseci stalno dobijam pitanje: „Da li je knjiga u krizi?“
To je očekivano pitanje, pa bi, na prvi pogled, i odgovor morao da bude očekivan. Ako je kriza opšta, i svetska i naša, ako je kriza postala mera svih stvari, onih koje jesu da možda neće biti i onih koje nisu da će možda postati, ako je kriza, što je isto očekivano, postala i vrhunski alibi za sve greške i neodgovornosti, onda je svakako očekivano da i knjiga bude u krizi.
Inače, svaki otklon od krize, ako ništa drugo, ukida mogućnost alibija kako bi sve bilo na mestu samo da nije svetske krize. To onda pogoduje apatiji, koja je poslednjih meseci, dobrim delom i nezavisno od krize, uzela maha, a posve odgovara neradu koji nas poslednjih decenija nije ni napuštao. Lako je razumeti da za nešto nema novca, pogotovu danas, ali je potpuno nerazumljivo zašto se ne radi ni ono za šta nije potreban novac već samo elementarna odgovornost i ljudska potreba da se bude koristan sebi i drugima.
Ministri, populistički kuriri
Zajedno s krizom, na javnu scenu je isplivao i populizam. Odavno nismo imali toliko demagogije u rečima i u gestovima. Ili neko misli da je i demagogija, po analogiji s varvarima, neko rešenje? Samo jedan primer, nikako i jedini: umesto da rešavaju narodne i državne probleme, ministri raznose lična dokumenta po kućama, ista ona dokumenta koja građani dobijaju jednako teško kao i šengenske vize. Jedina je nevolja što će se ova ministarska kampanja „od vrata do vrata“ završiti na samo jednim vratima.
Ako se neko još pita kakve veze ovo ima s knjigom u krizi, odgovor je vrlo jednostavan, ma koliko mi bilo neprijatno da ga kažem. Evo odgovora: tamo gde ima mnogo populizma, tamo ima vrlo malo mesta za knjigu. Drugačiji status knjige u javnim okvirima svakako bi suzbijao prisustvo demagogije u javnom životu i blagotvorno uticao na okrepljenje vrednosti koja i sama ima problem sa statusom a zove se odgovornost.
Upravo zbog osećanja odgovornosti teško je jednoznačno odgovoriti na pitanje: „Da li je knjiga u krizi?“ Ako odgovorimo kratko i potvrdno, onda to neće biti ni posve tačno, pogotovu ne pravedno prema knjizi. Ako kažemo kratko i odrečno, onda to neće biti pravedno prema činjenicama. Na ovo kratko i podrazumevajuće pitanje potreban je, očigledno, nešto duži odgovor.
Hvala na pitanju, knjiga nije u krizi. Ako čitamo najbolje i dobre knjige koje poslednjih godina ili poslednjih meseci nastaju i bivaju objavljene na srpskom jeziku, onda lako vidimo, samo ako to hoćemo, kako je književnost jedna od retkih oblasti društva u kojima nema supstancijalne krize. Knjige pisaca različitih generacija i potpuno nesvodivih poetika, knjige najraznolikijih zamislivih tema i različitih žanrova potvrđuju vitalnost i bogatstvo savremene srpske književnosti. Ali recimo to odmah: ta vitalnost nije u dovoljnoj meri uvažena, niti je to bogatstvo dovoljno primećeno.
I tu već, punim glasom, počinje priča o krizi. Književnost je nedovoljno vidljiva u medijima, gde je, kako u pisanim, tako i u elektronskim izdanjima, u pristupu najčešće izjednačena sa zabavom, jedino što zabava ima mnogo veći prostor. Zabava je, i tu je naša integracija u svet sasvim završena, potpuno preuzela javnu scenu. Sve je spektakl, i javni i privatni život, i politika i estrada. I od knjiga se očekuje isto to i ništa drugačije: laka zabava i ukus površnog događaja, jednog od mnogih u nizu svakodnevne monotonije. Ali nije najveći problem što postoje tabloidi u koricama knjiga, već to što je sve teže u javnosti održati prepoznatljivom tu razliku između vrhunske književnosti i neobavezujuće zabave.
Bez socijalne logistike
Kada je ostala bez socijalne funkcije, književnost je izgubila ukupnu javnu i socijalnu logistiku. Za socijalnom funkcijom književnosti ja ne žalim, ali o nestanku javne logistike i prepoznatljivosti vrhunske literature valja razmisliti. Samo u jednim dnevnim i u jednim nedeljnim novinama objavljuje se redovna rubrika za priču, uprkos tome što upravo priča doživljava velike trenutke u poslednjoj deceniji. Mada se često prebrajaju, samo pet ili šest književnih nagrada u Srbiji doživi neki veći javni odjek, recimo to da vesti o njima objave sve dnevne novine. Književna periodika postoji po inerciji, bez pravog uticaja i bez dovoljne i izdiferencirane podrške. Književna kritika je nestala iz javnosti, a s njom i mogućnost da se o književnosti javno razgovara izvan pomodnih trendova i marketinških kriterijuma. Gotovo sve knjižare u Srbiji su u stanju neobjavljenog bankrota.
Sve što je u Srbiji u vezi s knjigom tradicionalno je prepušteno entuzijazmu. Pisci pišu jer je to moraju, čitaoci čitaju iz istih razloga. A one koji povezuju pisce i čitaoce, recimo, prilično mali broj profesionalnih izdavača, po pravilu pokreće entuzijazam koji bi se teško mogao do kraja racionalizovati. Dovoljno je uporediti budžet bilo kog književnog projekta i projekta iz bilo koje druge oblasti, pa čak i iz nekih oblasti kulturne industrije da bi se videla ta razlika. Književnost se, naprosto, više ne prepoznaje kao reprezentativna umetnost, ne vidi se više njena upotrebna vrednost u javnom i političkom prostoru, pa je, u skladu s tim, i došlo do gubitka statusa knjige. Osvrnite se na političke kampanje. Nekada su one bile nezamislive bez pisaca, danas bi najvećem broju pisaca bile potrebne fusnote u spotovima da bi javnost razumela razloge njihove pojave.
Još jedan pokazatelj je dovoljno indikativan. U Srbiji praktično nema privatnih pozorišta, zašto bi ih i bilo ako se ima u vidu neupitan status državnih pozorišta, ali zato, ne računajući dva vidljiva monopola, bez privatnih izdavača ne bi postojalo izdavaštvo u Srbiji već od početka devedesetih godina. Pri tome se, po tradiciji, izdavaštvo doživljava samo kao tržišna aktivnost, što ono, hvala na pitanju, i jeste, ali se zaboravlja da ono jeste i deo kulture. Ili jedan drugi primer: da li bi u Srbiji tradicionalno postajalo više filmskih festivala nego domaćih filmova kada bi se oni finansirali na isti način kao što se finansira Beogradski sajam knjiga: od strane izdavača i od strane čitalaca?
Sponzori rasipne države
Sve to govori o potpuno neuravnoteženom odnosu prema javnim i privatnim institucijama kulture, pri čemu tu izdavačima pripada posebno nepovoljno mesto. Uprkos tome, zahvaljujući poslednjem državnom otkupu knjiga, došli smo u situaciju da su izdavači, bez svoje volje ali o svom trošku, postali sponzori rasipne države, iako su i pre toga, mnogi od njih, ali svojom voljom, bili dobrotvori javnih biblioteka u Srbiji i slavističkih katedri u celom svetu. Paradoks je da je u takvim prilikama izdavaštvo, i profesionalno i komercijalno, jedna od retkih oblasti koje pokazuju vitalnost, a neretko su u ekspanziji: komercijalno izdavaštvo iz razumljivih razloga, profesionalno zato što u svom poslu polazi od vrednosti i uverenja da i dalje, uprkos svemu, postoji opšte dobro.
Knjiga, dakle, nije u krizi, ali je u krizi odnos prema knjizi. Mnogo šta se kod nas promenilo, ali se odnos prema knjizi uglavnom ne menja.
Izlazak iz krize, ni iz ove svetske, ni iz ove naše, neće osmisliti politika, lokalna ili globalna, ni ekonomija koja je i ovom krizom posvedočila vlastitu neverodostojnost. Kriza će ili biti savladana kulturom, maštom i kreacijom ili će biti privremeno primirena bengalskom vatrom neodgovornosti do nekog sledećeg velikog praska.
Autor je osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće „Arhipelag“ iz Beograda
